- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
Public domain
„Још пре увођења високих технологија ја сам пар пута платио својим мобилним телефоном“, шале се понекад Руси на интернету. Ту шалу могу да схвате људи који су били млади током 1990-их и 2000-их. Тада су, наиме, „гопници“ утеривали страх у кости лепо васпитаним грађанима тако што су им у мрачним улазима под претњом батинама отимали мобилне телефоне, а у оно време је то била дефицитарна роба. Отимали су и друге вредне ствари, или само готовину. Такви напади се у уличном жаргону руског језика зову „гоп-стоп“.
Одакле потичу речи „гоп“ и „гопник“?
Георгиј Сошаљски/МАММ/МДФ
У Речнику живог великоруског језика Владимира Даља, руског лексикографа и скупљача народног фолклора (прво издање је објављено 1863-1866) реч „гоп“ значи „скок, ударац“. Са друге стране, Даљ је током 1850-их саставио и мањи речник лоповског жаргона под називом „Условни речник петербуршких превараната познат као музика или бајковски језик“. Тамо постоји реч „гопать“ која значи „ноћивати на улици“.
Public domain
Такво значење није у супротности са популарнијом верзијом порекла речи „гоп“ и „гопник“, по којој се ради о скраћеници Државног друштва за збрињавање (Государственное общество призора, ГОП) у Санкт Петербургу. То друштво је крајем 19. века било смештено у једном здању некада луксузног Знаменског хотела (данашњи хотел „Октобарска“), у сувом центру града, преко пута Московске железничке станице. Било је то сиротиште где су упућивана сиромашна деца без родитеља и малолетни криминалци.
Public domain
После револуције 1917. године здање је национализовано, али је сачувало стару намену и скраћеницу. Промењен је само назив, и сада је то био Државни дом пролетаријата (Государственное общежитие пролетариата), али током 1920-их у њему нису живели радници него деца без надзора. Услед грађанског рата у Русији, епидемија и вишегодишње несташице хране појавило се много незбринуте деце и бескућника. Дечаци који су овде ноћивали за себе су говорили да су „ГОПници“. Они нису били ангажовани у производњи, па су се бавили ситним крађама, хулиганским нападима и пљачком. Тако су само допринели да насеље Лиговка, где се дом налазио, буде на лошем гласу.
Из центра на периферију
Public domain
Додуше, Лиговка је и без њих важила за најопасније и најзлогласније место у Лењинграду. Често је фигурирала у криминалној хроници као место злочина који су потресли целу земљу, било да је у питању групно силовање или зверско убиство инспектора милиције. Криминал у Лиговци је искоренила Паулина Онушонок, прва жена на функцији начелника одељења милиције у СССР-у. Она је решила и проблем дечијег криминала и деце без надзора, у граду и у целој земљи. Сматра се да су захваљујући њеном ангажовању 1935. године уведена одељења за малолетнике у станицама милиције. Тамо се радило на преваспитавању малолетних хулигана.
Public domain
Тако је Паулина Онушонок успела да рехабилитује репутацију Лиговке, а „гопници“ су се „пребацили“ из центра града на периферију, у стамбена насеља.
Током деведесетих су се гопници за време кризе поново „намножили“, и многи их и дан-данас памте по злу. У данашње време је, срећом, та појава далеко ређа, мада није у потпуности искорењена. Данас ћете их чешће срести у вицевима, књижевним делима и филмовима, него на улици.