5 најнеобичнијих руских сауна: у свемиру и под водом

Свемирска сауна   

Пре него што је она стигла, космонаути су морали да користе влажне марамице, што је само делимично решавало питање хигијене. Проналазач, инжењер Александар Масарски, руководилац студентског Конструкторског бироа универзитета почетком шездесетих је направио мобилну грејну комору „Сауна у коферу“, која је адаптирана за свемирску станицу.

Како би приредили дан за „бањање“, космонаути су од „плафона“ до „пода“ постављали „кабину“ од полиетиленске фолије са рајсфершлусом на средини. Унутра би се завукао космонаут, а у „кабину“ би се помоћу распршивача прскала топла вода која се одоздо усисавала по принципу усисивача.

„Наша сауна је функционисала на станицама 'Салут-6', 'Салут-7' и на станици 'Мир', а затим је потопљена заједно са станицом 'Мир' и више у свемиру није коришћена“, објаснио је Масарски у интервјуу за ТАСС.

Сауна у орбиталној станици „Мир“ представљала је велико херметички затворено буре, у којем се генерисала пара, за шта је била потреба велика количина воде. Имитација је била тако успешна да су космонаути могли чак да користе метлице за трљање приликом бањања.

Испоставља се да су космичке технологије начиниле корак уназад. У савременој Међународној свемирској станици не постоји и није предвиђен чак ни туш, тако да се савременим истраживачима свемира на располагању налазе само влажне марамице.

Сауна у нуклеарној подморници  

Прве сауне појавиле су се у тешким ракетним подморницама „Архангељск“ и „Северстаљ“ пројекта 941 „Ајкула“. То су највеће подморнице на свету, а због комфорних услова смештаја припадници морнарице „Ајкулу“ називају „пловећи Хилтон“. Осим сауне она има базен 4×2 m дубок 2 m, као и соларијум и спортску салу.  

Осим тога, сауне постоје и на стратешким подводним ракетоносцима типа „Бореј“. „Сауна [овог] ракетоносца предвиђена је за три-четири особе. Начињена је од јасике, јер под дејством притиска који подноси труп подморнице кабина од дрвета четинара брзо пропада, док јасика издржава знатно веће оптерећење“, рекао је у интервјуу за ТАСС Виталиј Буковски, начелник одељења за намештај одбрамбеног бродоградилишта „Севмаш“, највећег у Русији. 

Сауна на шинама  

Први воз-сауна у Русији направљен је 1904. године за потребе Црвеног крста. Чинила су га четири вагона: перионице са ручним машинама за прање веша и дезинфекционим коморама за обезбеђивање хигијене у теренским условима. У периоду Руско-јапанског рата 1904-1905. године овакву покретну сауну користиле су стационарне и мобилне болнице на Далеком истоку земље.  

На борбеним линијама Првог светског рата коришћена су три воза-сауне. Прва композиција је имала 19 вагона, две цистерне и парну локомотиву. У њој су се налазиле сауне, собе за дезинсекцију и дезинфекцију, обућарска и кројачка радионица, свлачионица, чајџиница, трпезарија, кухиња. Мобилне перионице веша биле су смештене у посебне возове.  

У Другом светском рату СССР је формирао скоро стотину возова-сауна како био спречио ширење заразних болести. Они су саобраћали по наразличитијим маршрутама. Тако је, на пример, 38. дезинфекциони воз са сауном и перионицом, направљен у Тјумењу, обишао Стаљинград, Брест, Минск, Праг, Варшаву и Берлин. 

Сауна на точковима  

У поређењу са вишепоменутим примерима, сауна у комбију није ништа необично у Русији. Оваква услуга доступна је читаве године и све је популарнија међу љубитељима лова и риболова. 

Бања на точковима намењена за 3-5 особа представља добро изоловани теретни комби на бази возила КамАЗ, ЗИЛ или ГАЗ, који чине две просторије обложене дрветом: парионица и свлачионица са тушем. Пећ са загрејаним камењем поставља се споља, резервоар за воду унутра. Како камење не би испало из пећи током вожње, од њега се прави „огрлица“, односно нанизано је на жицу.  

Сауне за преко пет особа праве се од аутобуса. Осим стандардних просторија у њима се могу налазити посебна туш-кабина, бар, биолошки тоалет, соба за одмор, па чак и соба за масажу. 

Подземна сауна  

Сауна-земуница се сматра једноставно практичним решењем, које омогућава љубитељима сауна да уштеде на дрвима и грејању. Оно најважније на чему не треба штедети при изградњи оваквих сауна су дренажа, вентилација и хидроизолација (од подземних вода).  

Земуница или полуземуница која се грејала на дрва и користила за купање у Старој Русији називала се „истопка“ и била је претеча савремене руске сауне. Како би се саградила „истопка“, неопходно је било ископати у земљи рупу дубоку око метар, поставити по ободу носеће стубове, који су око метар вирили из земље. Кров се правио као надстрешница од брвана или је био на две воде, што је било згодније за избацивање дима. Покриван је танким деблима, сламом, премазиван глином, посипан земљом, и зарастао би у растиње, пише Јуриј Хорејев у својој књизи „Теорија бање“. Зими је снег на крову стварао додатну изолацију. Пећи у оваквим земуницама правиле су се у дубини просторије, имале су само један отвор са стране који је коришћен и за убацивање дрва и за избацивање дима. Специфичност изградње овакве сауне подразумевала је повећану влажност.  

Ништа мање популарне „подземне сауне“ налазиле су се и на Кавказу. Оне су грађене по принципу источњачких хамама – у облику укопаних у земљу на два-три метра засвођено-куполастих грађевина са посебним котларницама.

Једна од таквих сауна – Девојачка – сачувана је у Дербенту (Република Дагестан). Саграђена је у XIII веку и била је намењена за предсвадбено купање девојака. Данас се у овом здању налазе музеј културе и свакодневице старог Дербента.