Излог совјетског начина живота: Шта је у СССР-у чувано у култним „зидним гарнитурама“?

Владимир Казанцев / TASS
Централно место у свакој совјетској дневној соби заузимао је креденац, кључни елемент „зидних гарнитура“ (витрина и ормара до плафона) са обавезним стакленим вратанцима и огледалом на задњој страни. И као што то приличи култном предмету намештаја, у њему су чуване највредније ствари, у материјалном и духовном смислу.

Порцелан

Свака совјетска домаћица која је држала до себе имала је сервис за чај. Коришћен је, истина, само у посебним приликама, када су долазили гости о породичним и државним празницима. Нарочити шик било је имати сервис из Фабрике порцелана Ломоносов, украшен кобалтом у надалеко чувеном мрежастом дезену. Узорак, који је постао један од брендова Санкт Петербурга настао је 1943. године по мотиву који је сликарка Ана Јацкевич осмислила поводом двестоте годишњице фабрике. Серијска производња започела је 1950. године. 

Постоје два тумачења у вези са настанком чувеног мотива. Према првом, званичном, мотив заправо понавља шару личног сервиса императорке Јелисавете Петровне за чије је владавине и почела мануфактурна производња порцелана (потоња Фабрика порцелана). Према другој верзији, тзв. народној, цртеж представља стилизацију унакрсно излепљених прозора за време блокаде Лењинграда у Другом светском рату. Јацкевич је преживела блокаду, изгубивши у граду под опсадом мајку и сестру и желећи на тај начин, како легенда каже, да овековечи успомену на њих. За свој рад сликарка је добила златну медаљу на Светској изложби у Бриселу 1958. године.

Поред порцелана са префињеним кобалтним узорком предмет жудње били су и сервиси Мадона из Немачке Демократске Републике које је било тешко наћи у продаји. „Буржоаски“ порцелан, украшен седефом, позлатом и фигурама обнажених девојака није се уклапао у ентеријер, али совјетским зналцима то ништа није сметало.

„Сећам се да су код баке ти тањири стајали на истакнутом месту у креденцу и фасцинирали ме. Вадила их је једном годишње, за свој рођендан, када смо јој долазили у госте, а она постављала сто за чај. Данас ми се чини да је то посуђе - у уској, тамној пролазној дневној соби у стану у хрушчовки, просторији ипак врло пријатној, иако са ниским плафоном, и совјетским намештајем из осамдесетих - изгледало некако чудно. Али за моју маму преостали комади Мадоне значе сећање на њену мајку, а  за мене успомене на детињство и окупљања родбине за трпезом, од које многи више нису међу нама“, речи су Марије Афанасјеве, власнице неколико сервиса из времена Совјетског Савеза.    

Сервиси за свечане прилике, поклањани по правилу за свадбу и нису служили само за украс ентеријера или празничне трпезе него су били и подсећање на важне породичне догађаје.  

Шоље за чај, чајник и посуда за шећер стајали су најчешће на најнижој полици креденца. Поред њих могле су да се нађу необичне спљоштене шоље са извијеним кљуном, бањске шоље за пијење минералне воде. Совјетски грађани доносили су их са бањских одмаралишта.  

Педесетих година прошлог века здравствени туризам у СССР-у био је широко распрострањен. У земљи готово да није било породице која није провела одмор у бањи. Главна лечилишта били су санаторијуми на Северном Кавказу. За оне који су се одмарали Фабрика порцелана у Кисловодску  производила је посебне шоље које су омогућавале да се минерална вода пије без удисања водоник сулфида и без контакта зубне глеђи са минералима који су је нагризали. На тим бањским шољама врло често била је утиснута година производње, па су уједно биле и успомена на одмор на југу.

Кристал

Слојевите празничне салате, као што је „харинга у бунди“ или мимоза, нешто једноставније за прављење руска и винегрет салата, као и бројни домаћи деликатеси захтевали су специфично сервирање. На сто су изношени у тешким кристалним посудама за салату, које су домаћице такође чувале у креденцу. Ово посуђе налазило се на другој полици. Најчешће је произвођено у граду Гус Хрустаљни у Фабрици стакла. Тешке кристалне вазе поклањане су за годишњице, одлазак у пензију, за 8. март, па је свака совјетска кућа имала читаве колекције. 

„Харинга у бунди је стварно добра у кристалној вази. Мој тата је био камионџија, имали смо кристала и стакла у изобиљу, посебно оног из Гус Хрустаљног. Када се пије из кристалне ракијске чашице или неке друге кристалне чаше лепши је осећај. И вазе ми се допадају, све сам их сачувала“, каже једна учесница дискусије на форуму носталгичара за Совјетским Савезом.  

И док је „тешки“ кристал био углавном совјетски, чаше најразличитијих врста и облика, са стопом и без ње, ваљало је да буду увозне. Чешки кристал сматран је знаком доброг укуса и имовног стања породице, будући да је био скупљи од домаћег.  

Чишћење кристала представљало је посебан ритуал. Неколико пута годишње или чак и чешће совјетска домаћица вадила је своје благо из креденца да га очисти у сирћетном раствору. Захваљујући томе као и ретком коришћењу, посуде су блистале као нове. 

„Још у детињству говорили су ми како се кристалне посуде из зидне гарнитуре не смеју узимати и да су намењене за посебне прилике. Притом су сво то посуђе вадили, прали и враћали на своје место два до три пута годишње. Дакле, да ли већ може да се извади кристал из креденца, или још увек не“, нашалио се један корисник интернет-форума, објављујући фотографију бакиног креденца крцатог кристалним посудама.

„А ми смо кристал вадили за сваки празник. Отвориш вратанца ормана и извучеш кристал из ризнице, сервис из НДР-а и свечано расположење може да почне, нешто као јелка за Нову годину“, одговарио му је сасвим озбиљно други коментатор.

Остали артефакти

Осим посуда, у креденцима на видном месту чувани су најразличитији предмети донети однекуд за успомену, као што су рецимо порцеланске или фигурице од стакла у боји или бабушке-матрјошке. На задњој страни креденца где се налазило огледало могле су се видети разгледнице које су слали рођаци, фотографије родитеља са фронта, деце и унука у свечаној школској униформи (девојчице увек са машнама и у белим кецељама, а дечаци са црвеним пионирским марамама). Били су ту и исечци из новина у којима је писало о радним победама чланова породице или њихових предузећа.   

После распада СССР-а тадашња млада и напредна генерација тежила је да се ослободи совјетског креденца и његовог садржаја као застарелог крша. Тридесет година касније интересовање за совјетско наслеђе се враћа, а данашње генерације траже бакине сервисе и кристал по бувљацима. Дизајнери обнављају ретро стил у ентеријеру копирајући и рестаурирајући поменуте креденце. У неку руку то је дужно поштовање совјетском дизајну који по својим естетским и функционалним карактеристикама често превазилази савремени намештај и предмете за свакодневну употребу. С друге стране, и у великој мери, реч је о носталгији.

Према истраживању јавног мњења које је спроведено у Русији 2018. године, 66 одсто испитаника признало је „жал за СССР–ом“, њихов удео испоставио се као максималан у протеклој деценији. Притом пораст таквог расположења везује се за све старосне групе, укључујући младе људе између 18 и 24 године, који су рођени после распада Совјетског Савеза, али су можда одрастали међу предметима совјетске свакодневице.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“