Музеј смрти у Сибиру: шта се ту може видети?

Људи не воле да се подсећају на то да неће живети вечно. Тако да им се идеја претварања погребних предмета у музејске експонате може учинити шокантном. Па ипак, једини музеј светске погребне културе у Русији у предграђу Новосибирска пронаћи ћете у сваком водичу по сибирском граду, сазнајући уз то да спада међу најпосећеније.

Као прво, музеј је наранџаст

Кирилл Кухмарь/ТАСС

Музеј смрти се налази поред крематоријума на око сат времена од центра града. Прво што посетилац уочи су две наранџасте грађевине које издалека падају у очи. Ову јарку боју изабрао је оснивач обе установе, новосибирски предузетник Сергеј Јакушин.

Музей смерти

Интересовање за погребне услуге појавило се код њега из личних разлога. Деведестих година откривен му је рак и он је, како би савладао страх, почео да сакупља различите предмете везане за погребну културу и ритуале сахране у различитим земљама. 1992. године је организовао међународну изложбу на ову тему, 2003. године отворио први крематоријум у граду, а 2012. Музеј смрти.  

Сергеј Јакушин

Музей смерти

„У почетку ни сама нисам веровала да ће то некоме бити занимљиво“, каже директора музеја и супруга његовог сина Татјана Јакушина. „Када смо отворили музеј, седела сам овде сама. Ако бисмо имали три посетиоца дневно, били смо врло задовољни.“ 

Данас је то, међутим, један од најпопуларнијих музеја у граду. „Наравно, тема смрти је табу, нико не жели да размишља о страшним стварима, али у суштини то је једини загарантовани догађај у животу сваке особе“, каже Татјана. „Код нас су добродошли људи са својим страховима, питањима, причама. Ми ћемо радо о томе поразговарати са њима“.

Музей смерти

Још 2013. године Сергеј Јакушин је написао уговор о својој сахрани са својим крематоријумом. „Све је било предвиђено, од путање којом ће се кретати поворка и изгледа сандука, направљеног у његовој радионици, до песама које ће се свирати. Једна од његових жеља била је да кола са сандуком прођу централним улицама Новосибирска, његовог родног и вољеног града“, каже Татјана.

Музей смерти

Болест је Јакушина однела 2022. године, али иза себе је оставио велико наслеђе: око 30 хиљада експоната везаних за погребне обичаје. Они су смештени у три одвојена павиљона, за чији обилазак је посетиоцу потребно неколико сати.

Сахрана као последња свечаност у животу

„Упознајемо људе са историјом погребне културе, како би сагледали искуство прошлости“, каже уметнички директор и водич музеја Ина Исајева, док прилазимо поставци „Тужна соба“ у којој седи лутка ожалошћене жене с краја XIX века. „Ми не плашимо људе смрћу, наш музеј је посвећен животу“.

Музей смерти

Прва и највећа дворана је посвећена погребној култури из епохе викторијанске Енглеске, када се у високом друштву појавио протокол који је уређивао понашање после сахране и у време жалости. „Тада се сматрало да је сахрана последња свечаност у животу човека и богати људи нису штедели када се радило о организацији овог догађаја“, каже она. Ту су приказане старе гравире, бројне хаљине ожалошћених жена, украси начињени од власи косе и медаљони са прамењем косе преминулих, као и различите врсте погребних урни.

Музей смерти

Друга дворана је посвећена теми сахрана у различитим културама и религијама: јудаизму, исламу, будизму, католичанству и православљу.

Музей смерти

И, наравно, совјетским сахранама. Реплика балзамованог Лењина, какав се налази у маузолеју, совјетски сандуци пресвучени плишем, који симболизују „пламен“ револуције, јер совјетски човек није требало само да живи, него и да умре на совјетски начин, објашњава Ина.

Музей смерти

У трећој дворани је поставка на тему десетогодишњице музеја, од првих експоната до тематских изложби о Чернобиљској катастрофи.

Када човек све то прође, мало се навикне на скелете (додуше, не праве), саркофаге, одећу за сахране, па чак и на језиве фотографије.

Музей смерти

Осим Јакушинове колекције, ту су и експонати које поклањају други људи (најчешће су то документи) и други музеји. На пример, ту је реплика вишекратног сандука са дном које се отвара из Музеја погребне опреме у Бечу [Bestattungsmuseum].

Музей смерти

Водичи музеја немају ноћне море 

„Често нас људи питају да ли се плашимо. Не плашимо се“, смеје се водич Јевгенија Јудина. „Страшно је, можда, када негде у великом граду касно увече стојите сами на аутобуској станици. А ово је музеј о култури и науци.“

Музей смерти

Јевгенија је по образовању филолог, раније је предавала у школи. „Моја породица је била међу првим Новосибирцима који су се одлучили за кремацију још 2003. године“, каже она. „Догодило се да сам више пута била клијент овог крематоријума. Касније сам се упознала са Татјаном, спријатељиле смо се и она ми је понудила да радим у музеју.“ Она води обиласке већ другу годину и сматра да је то њена судбина.

Музей смерти

А Ина је у музеј смрти стигла из драмског позоришта. Никада раније није била у музеју, а оснивача музеја је видела само на његовом последњем испраћају, али била је очарана уметничким укусом његове колекције.

„Овој теми приступам с тачке гледишта истраживача“, каже она. „Немам ноћне море, између ове теме и мог живота постоји велика дистанца, мада разумем да је то нешто што ће пре или касније задесити свакога. Ова дистанца ми пре свега помаже да се сачувам, а да притом видим много тога новог.“

Музей смерти

Како објашњавају сарадници, треба знати да је смрт део нашег живота и треба према њој имати поштовање, а не играти с њом.

„Не кажем да уопште не размишљам о смрти, понекад човек о свему мисли“, каже Ина. „Али се трудим да се усредсредим на свој живот, на оно што је у мојој моћи и што ми је суђено. Кад човек ради на овом месту, може да види крхкост живота. Сви ћемо отићи, питање је само шта ћемо оставити иза себе и како ће нас људи памтити.“

Музей смерти

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!