Зашто је Петар Први сахрањен тек 6 година након смрти?

Портрет Петра I на самртном одру.

Портрет Петра I на самртном одру.

Јохан Готфрид Танауер
Руски цар је умирао у страшним мукама и није стигао да остави завештање, али се зато годинама припремао за сопствену сахрану. Па ипак, нешто је ту кренуло наопако. Читавих шест година се његово тело налазило у мртвачком сандуку пре него што је сахрањено. Шта се толико чекало и какве везе је „царев чаробњак“ имао са тим?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Крајем 1724. године Петар је већ тешко боловао од уролитијазе (формирања каменова у уринарном систему), али је ипак отишао на градилиште Ладошког канала, а то је преко стотину километара дуж Ладошког језера. Дворски лекар је инсистирао да цар не иде на тај пут, али Петар није хтео ни да чује. Пројекат је био важан, јер је циљ изградње канала био да се увећа обим трговине са Европом. Поред тога, у јесен је изгледало да се и царево здравље поправило.

Време је показало да је то била фатална грешка.

Сахрана као код европских краљева

Смрт Петра Великог.

Услед пловидбе морем по хладном и лошем времену (код Лахте је Петар морао да уђе у хладну воду до појаса, јер се брод са војницима насукао) царева болест је прогресирала. Убрзо је 52-годишњи император пао у постељу. Његово здравствено стање се тако брзо погоршало да није стигао чак ни да напише тестамент. По речима очевидаца, само је стигао да изговори „Дајте све...“ и изгубио је свест.

Умро је 8. фебруара 1725. године у ћелији Зимског дворца, толико тесној да је у њу једва убачен сандук дугачак 216 цм, према царевој висини. Смрт је била изненадна, али се за сопствену сахрану Петар припремао целог живота.

Портрет Петра Великог на самртном одру.

У ту сврху је променио правила сахрањивања царева и постао први руски владар који је сахрањен по новој процедури. Петар је био противник многих староруских обичаја и није желео да и њега сахране сутрадан после смрти, као што су сахрањивали московске цареве пре њега. Хтео је да то буде помпезан и дуготрајан испраћај, као када умиру европски краљеви. Ту процедуру је он проучавао на конкретним примерима. Трудио се да одлази на сахране свих угледних странаца који су били на државној служби у Русији, и сам је учествовао, између осталог и финансијски, у организацији и спровођењу погребних церемонија. Поред тога, још 1723. је наложио руским дипломатама да му из иностранства шаљу детаљне описе сахрана на којима су присуствовали. Било је очигледно да Петар у неком смислу „увежбава“ церемонију сахране коју је припремао за себе, и то пре свега по угледу на француске краљеве.

Смрт цара Петра Великог, 8. фебруар 1725.

И зато, када је куцнуо последњи Петров час, већ су била спремна крајње исцрпна наређења у вези са његовом погребном церемонијом. Та сахрана је била догађај незабележених размера.

Како је сахрањен цар Петар?

Погребна дворана Петра I.

Опроштај од Петра Првог организован је у Зимском дворцу. Тело му је било изложено у Погребној сали површине 200 квадратних метара, уређеној специјално за погреб и изнутра пресвученој црним сукном. Око мртвачког сандука су били постављени државни симболи, царске инсигније и царево ордење. По дворани су биле размештене дрвене скулптуре. И није било ниједне руске иконе, што је било крајње необично решење за оно доба.

Тако је царево тело држано у Зимском дворцу 42 дана, окружено царским инсигнијама и гомилама људи који су дошли да се опросте. Тек 10. марта је тело у погребној процесији пренето на место сахране. Ковчег је преко леда на реци Неви пренет у Петропавловски храм, а носило га је 11.000 људи у пратњи почасне страже. У храму је обављен опроштај, али цар није сахрањен, него је на поклопац ковчега само симболично бачена шака земље. Целих шест година је ковчег стајао у том храму. У међувремену се упокојила и Петрова жена Катарина I, која је дошла на трон после мужевљеве смрти и умрла три године касније. И њен ковчег није погребен, супротно хришћанским обичајима, него је донет и постављен поред мужевљевог.

Портрет Јакова Вилимовича Бруса.

Толико трајање церемоније опроштаја (42 дана у дворцу) очигледно је подразумевало да царево тело буде балсамовано. То је још једно правило које је Петар променио. Руски цареви пре њега нису балсамовани. „Генералну пробу“ балсамовања цар је извршио на телу рођене сестре Наталије Алексејевне. Када је Наталија умрла 1716. године брат јој је био у иностранству. И да би стигао да се опрости са вољеном сестром он је наредио да јој се тело балсамује. Процедура балсамовања је извршена успешно. Петрово тело је балсамовано по истој технологији, али у његовом случају је нешто кренуло наопако.

Портрет принцезе Наталије Алексејевне (1673-1716).

Ствар је у томе што није било дозвољено сецирати цареве, тако да је Петар сахрањен без сецирања. А будући да је умро од гнојног запаљења бешике, тело му је поцрнело и почело да се распада већ 10 дана након смрти. Па ипак, Катарина је одлучила да испоштује све мужевљеве одредбе, а једна од њих је била да опраштање траје 42 дана. Балсамовањем Петровог тела руководио је Јаков Брус, најближи царев сарадник и један од најобразованијих људи тога доба, који је у народу важио за „црног мага“ и „царевог чаробњака“. Са њим се доводила у везу и одлука о толиком одлагању сахрањивања Петрових посмртних остатака.

Царев „црни маг“ и потомак шкотског краља

Јаков Брус је потицао из рода који је припадао једном од најстаријих огранака шкотског клана, чији су представници живели у Русији од 1647. године. Један од његових предака је био краљ Роберт I Брус, ослободилац Шкотске. Јаков Брус је био у Петровом окружењу још од цареве младости, када се будући император скривао у Тројицком манастиру од непријатеља из другог политичког клана. Од тада се није одвајао од њега и био један од његових најближих дворана.

Брус се није нигде школовао, али је целог живота сам проучавао многе области и прикупио библиотеку од око 1.500 књига из области природних наука. Течно је говорио шест језика, разумео се у математику, географију, геологију, астрономију, оптику, механику, медицину, војну науку и друге дисциплине. Био је задужен за штампање књига на руском језику, саставио је руско-холандски и холандско-руски речник, написао је први руски уџбеник из геометрије и отворио прву опсерваторију у Русији.

Сухарева кула

Ова последња чињеница је по свему судећи веома допринела ширењу гласина да је Брус црни маг и чаробњак. Опсерваторија коју је он отворио била је смештена у Сухаревској кули у Москви (срушеној 1934. године). У московском предању ово место је обавијено велом тамних легенди. Наводно се ту окупљало тајно друштво јеретика, а у темељима куле је била сакривена Брусова „црна књига“ која даје неограничену власт. Народне легенде су приписивале Брусу да је створио еликсир вечне младости, живу лутку и механичку птицу на којој човек може да полети.

Када је Петар I умро Јаков Брус је добио титулу врховног дворског маршала погребне комисије (која је руководила церемонијом опраштања и сахране). Он је и балсамовао царево тело. Одлагање сахране је повезивано са мистичним дејствима која је Брус, наводно, упражњавао, и са његовим „ђаволским експериментима“. Што је време више пролазило у народној свести је све јаче било уверење да иза свега тога стоји „царев чаробњак“.

Истина је, међутим, далеко прозаичнија.

Царска гробница

Петропавловски храм у Санкт Петербургу.

Финална погребна церемонија, тј. спуштање сандука у земљу, заправо је одлагана зато што се чекао завршетак изградње цареве гробнице и целог Петропавловског храма. Храм се налази у Петропавловској тврђави, и то је посебно место за вечни боравак умрлог цара. Темељи тврђаве су ударени 16. маја 1703. године, и то је уједно датум оснивања Санкт Петербурга, града чији је оснивач Петар Први.

Када је цар умро његов мртвачки сандук је смештен у привремену дрвену капелу унутар Петропавловског храма који је био у изградњи. А када је 1731. године на власт дошла Петрова братаница Ана Ивановна, она је наредила да се закопају тела цара Петра и царице Катарине. Њихови посмртни остаци су сахрањени уз јужни зид испред олтара Петропавловског храма. Занимљиво је да је Петар сахрањен тако да није могуће извршити ексхумацију док се претеходно не сруши цео Петропавловски храм.

Петар Велики на самртном одру.

Пре Петра Првог руски императори су сахрањивани на различитим местима: у Архангелском храму, у Вознесенском манастиру, у храму Спаса на Бору и Новодевичјем манастиру. Петропавловски храм је постао царска гробница када је Петербург постао главни град.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“