Зашто су људи у СССР-у кували фармерке?

Живот
ЈЕКАТЕРИНА СИНЕЉШЧИКОВА
Рецепт је био једноставан: кад вода у лонцу прокључа додате хемикалије и убаците фармерке...

Скоро сваки совјетски грађанин је сањао о америчким фармеркама. Али тај сан дуго није могао да буде остварен.

Фармерке у већим количинама житељи СССР-а су први пут видели крајем 1950-их, када је у земљу дошло око 34.000 странаца на Светски фестивал омладине. Од тада су, по речима историчарке моде Меган Виртанен, оне за Русе постале престижна западна роба, па чак и својеврстан фетиш.

Забрањена роба

Ево само неколико примера из којих се види шта су све Руси били спремни да ураде како би стекли овакве панталоне.

Студенти су ноћу радили на истовару вагона да зараде за фармерке. Марке Levi’s, Lee, Wrangler или Montana коштале су тада између 150 и 300 рубаља (што је била просечна плата за 3-4 месеца).

Онај ко носи фармерке могао је бити избачен са факултета или из фирме, а ученик у школу не би могао ни да уђе тако одевен. Али ризиковало се. Онај ко успе да набави фармерке носио их је сваки дан током 3-4 године, а када су биле на прању једноставно није излазио напоље.

Било је и трагичних случајева. Крајем 1970-их је лист „Литературнаја газета“ саопштавао о случајевима самоубиства тинејџера због тога што нису могли да имају ове модерне панталоне.

На званичном нивоу је дуго вођена борба против фармерки. Оригинални амерички деним се није могао пронаћи у продавницама. Шверцери су „набијали“ цену 300%, а њих је јурила милиција јер су третирани као шпекуланти (шпекулантско деловање је било кривично дело).

Па ипак, што се „гвоздена завеса“ више подизала, државном апарату је било све теже да се противи популарности овог модерног производа са Запада. На крају су власти СССР-а одлучиле да велику потражњу преокрену у своју корист.

Ако не можеш да их победиш, придружи им се

Совјетска лака индустрија је током 1980-их одлучила да сама производи ову популарну робу по западној лиценци. Није, међутим, постигнут договор са западним брендовима, и тада су се совјетски произвођачи обратили италијанској фирми Jesus Jeans. По њеној лиценци и помоћу њихове опреме у СССР-у су 1983. године почеле да се шију прве домаће фармерке марке „Тверь“ и „Верея“. Шивене су у огромним количинама, по 1,2 милиона панталона годишње.

Истина, постојао је један мали проблем. Наиме, те совјетске панталоне су личиле на праве фармерке само по боји. Оне нису шивене од правог денима, него од имитације у виду дебелог памука лошег квалитета. Та тканина није временом бледела као тексас, нити је могла бити излизана, што је правим фармеркама придавало посебну чар. Било је довољно десетак прања да совјетска тканина изгуби боју или се поцепа.

И поред тога, владала је велика јагма за совјетским фармеркама. А да би те панталоне бар колико-толико подсећале на праве увозне фармерке, власници су вештачким путем постизали ефекат „изношеног“ тексас платна (тако су фармерке изгледале као да су излизане), и то тако што би убацили комад пловућца (шупљикаве, пенасте магматске стене) заједно са фармеркама у веш-машину.

Поред тога, током 1980-их су на западу постале модерне фармерке са избледелим шарама, чему су се много обрадовали предузимљиви совјетски грађани јер су знали како да добију исти такав ефекат. Тада су фармерке почеле да се кувају широм СССР-а.

Кувати 20 минута, приликом кувања мешати

Овај метод је био ефикасан ако се његовој реализацији приступи креативно. Фармерке су пре кувања увијане и стезане, па тако скупљене причвршћиване копчама (или гумицама). Начин на који су стезане фармерке утицао је на облик избледелих шара.

Затим је загреван велики лонац воде и додавано је доста средства за бељење веша које садржи хлор, у односу 1:5. Увијене и везане фармерице спуштане су у лонац и куване 15-20 минута уз повремено мешање дугачком кашиком. Након тога су панталоне темељито испиране. Тако су добијане избељене шаре које су личиле на оригинал. У СССР-у су их прозвали фармерке-„варјонке“ (варёнки).