Како су људи у СССР-у ТРАМПИЛИ станове?

Како и због чега су совјетски грађани трампили станове

У Совјетском Савезу је већина некретнина била у власништву државе, и држава је одлучивала о томе ко ће добити стан, а ко неће. Није постојало тржиште у правом смислу те речи.

27. новембар 1987. Људи чекају на усељење са документима и кључевима.

Анатолиј Семјохин/TASS

Ко је хтео да добије стан могао је да се упише на листу за доделу станова, тј. за побољшање животних услова. То право је имао свако коме је по члану домаћинства припадало мање од 9 квадратних метара. У просеку се на стан чекало 6-7 година.

Још је било могуће узети стан за социјално становање у трајни закуп. У њему се могло бесплатно живети, али он није био власништво закупца. Такав стан се није могао продати, поклонити или оставити у наследство.

Прва фаза либерализације „тржишта“ некретнина у СССР-у отпочела је 1958. године. Тада су широм земље почеле да се појављују стамбене задруге у којима се могао купити стан. Цена квадратног метра таквог стана била је фиксна и коштала је 6-8 хиљада рубаља, што је било веома много новца за обичног совјетског човека. Ова сума је била подељена у неколико делова (нешто слично данашњем хипотекарном кредиту), али је сума прве уплате (допринос) ипак била превелика за већину грађана, па удео таквих станова у СССР-у није прелазио 10%. А ако би неко одлучио да прода задружни стан, онда је морао да тражи одобрење свих чланова задруге и да га прода по фиксној цени.

У таквим условима забране слободних трансакција некретнинама становништво је почело да тражи могуће излазе. Једна од могућности је била да људи трампе станове. Најчешћи тип трансакција била је размена станова који немају исту вредност, уз доплату. Таквим трансакцијама је било веома тешко ући у траг.

Житељи града Џамбула читају огласе о продаји станова.

Валериј Сутулов/TASS

„Сваке недеље на пијаци сте могли да видите гомилу људи са папирним плакатима типа ’мењам 3-собан за 1+1’, и сви би одмах нестали чим се појави полиција“, присећа се Татјана, чија је блиска пријатељица Ирина прошла трновит пут да би постала посредник у таквим трансакцијама са некретнинама. Брокери попут Ирине називали су се „маклери“, и они су били једини у СССР-у који су могли да помогну у размени некретнина.

Ко је омогућавао размену?

Активности око усељења. Лењинград, 5. децембар 1988.

Сергеј Смолски/TASS

Брокери су били полулегални стручњаци за размену некретнина. Само су они у Совјетском Савезу могли да организују сложене трансакције са разменом станова. Сам клијент није могао самостално да нађе одговарајућу варијанту јер је често у ланцу размене учествовало неколико породица, некад и више од десет, а на крају је свако добијао оно што му је било потребно.

Међутим, овакве сложене схеме су морале да буду контролисане, и неко је морао да фигурира као гарант да се у одређеном тренутку тај систем размене неће срушити, и да они који су одлучили да учествују у њему неће остати без новца и сопственог стана. Иако се није радило о обичној куповини и продаји, већ само о размени некретнина, ипак тај посао није био лак, и био је практично незаконит.

Огласи о размени и продаји станова у Тули.

Владимир Медведев/TASS

„Продаја је могла бити остварена преко фиктивног брака“, прича Генадиј Мешуткин, који је био посредник за некретнине од почетка 1980-их, а сада је агент за некретнине. „Особа која живи у стану ступала је у брак и пријављивала место боравка свог супружника, затим се разводила, а такозвани продавац се по добијању новца за стан одјављивао са тог места боравка“. Процес замене станова преко брака трајао је дуго и околности су могле да се промене у обе породице (и код продавца и код купца), тако да нису сви имали храбрости да се упусте у ту авантуру.

Добар брокер био је цењен, и водио је рачуна о својој репутацији, јер се у тој полулегалној сфери све држало на препорукама клијената и других брокера. Са друге стране, брокери су за своје услуге тражили између 200 и 800 рубаља за своју услугу, што су у оно време у СССР-у биле велике суме, које није свако могао да обезбеди. Цена је била висока пре свега због опасних услова рада, јер је „маклер“ за такву работу могао да добије три године затвора уз конфискацију комплетне имовине.

Биро за размену станова

Не једној московској улици, 1. март 1988.

Валериј Христофоров/TASS

Сви заинтересовани за размену станова у почетку су објављивали огласе у новинама, где су писали да мењају, рецимо, Нориљск за Москву или један стан за други у истом граду. Морали су на неки начин да крију идентитет јер у случају да буду откривени заглавили би у затвору. Стање се побољшало тек са развојем тржишта „маклера“. Касније се та размена преселила из новинских огласа у сферу личних контаката.

Постојала су места где су се „маклери“ састајали и размењивали расположиве информације. На пример, о томе где постоји потенцијални клијент, у којим новинама постоје огласи о размени некретнинама и тако даље. На таква места су понекад клијенти долазили лично да би уживо размотрили детаље размене, пронашли потенцијалног учесника у ланцу размене, посаветовали се са брокерима и договорили са њима да погледају будући стан. Најпопуларније састајалиште „маклера“ (и њихових клијената) била је улица Баниј Переулок у Москви. Тамо се налазио први биро за размену станова.

Калињинградска област, 19. август 1988.

Александар Овчињиков/TASS

Многи су избегавали да плаћају брокере па су долазили у овај биро сваког дана као на посао и дуго проучавали огласне табле.

„Моја познаница Ирина је трособан стан који је добила од родитеља заменила за два једнособна – један за себе и други за родитеље. Када је родила сина схватила је да и она и муж раде у предузећима где се не деле станови тако да немају чему да се надају. Муж је имао добру плату, али ипак нису могли да приуште себи ни задружни стан. Тада су одлучили да она заради новац тако што ће трампити свој трособан стан. И стварно је зарадила“.

Она се најпре бавила туђим разменама, и понекад је у њеном ланцу било преко 20 породица. У тим разменама многи људи су губили по неколико квадратних метара, а Ира је у ту „схему“ убацивала и свој стан. Јесте га мењала такође за једнособан, али већи за неколико квадратних метара. Затим се фиктивно развела од мужа па је велики једнособан стан подељен на две мале собе. Затим је опет следило увећање квадратуре, и тако редом. За тих 10 година тридесетак пута су се селили да би на крају стекли четворособан стан“, прича Иринина пријатељица Тања.

Са друге стране, самостално упуштање у целу ову причу било је ризично јер је човек могао постати нечија жртва.

„Пола године сам се тиме бавила са великом енергијом“, сећа се списатељица Марија Арбатова. „За то време смо прегледали читаву гомилу станова, и многи од њих су били везани за разноразне људске судбине. Постојао је контингент, нарочито старијих људи, који су нудили размену зато што им је то било забавно и будило је у њима емоције. Дођеш, рецимо, код човека и почнеш да се договараш са њим, и све сте се договорили, а он те назове сутрадан и каже: ’Предомислио сам се’“.

Где су сада „маклери“

Златно доба размене некретнина помоћу посредника завршило се са распадом СССР-а. Још 1991. године донет је закон „О приватизацији стамбеног фонда“ и почело је доба приватне својине. Грађани који пре тога ништа вредно нису поседовали добили су право да владају некретнинама. На пример, могли су да приватизују државни стан у коме су живели све то време (истина, појединци још увек чекају да дођу на ред у тој приватизацији). Други су успели самостално да купи нови стан јер су се појавили легални начини куповине.

5. новембар 1988. Радник фабрике за прераду гаса № 1 Сергеј Рошчупкин са породицом усељава се у нови стан уочи 7. новембра.

Станислав Панов/TASS

Тржиште „маклера“ је брзо спласнуло јер су потенцијални клијенти постепено почели сами да се навикавају на тржишне односе. Многи брокери, међутим, нису напустили тржиште некретнина него су се преквалификовали у агенте за некретнине.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!