Бошко Милосављевић: „Руска култура је оплеменила свет”

из личне архиве
Већ неколико година филмски продуцент Бошко Милосављевић осмишљава и снима документарне филмове о историјским личностима са руских простора које су оставиле траг у историји Србије. Од филма о првом будистичком храму у Европи, који су у Београду подигли емигранти из Царске Русије калмицке националности, до веома запаженог филма о генералу Врангељу. Са њим смо разговарали о тим његовим проектима, као и о новим стваралачким идејама.

Бошко Милосављевић је рођен у Београду 1977. године. Са својим пријатељима из гимназије, крајем деведесетих, снима неколико играних филмова – „Повратак Фистмена”, „Ударац освете”, „Да ли сам то био ја, брате”. Учествовао је у снимању  неколико дугометражних филмова, од којих је вероватно најпознатији „Српски ожиљци” Брента Хафа. Неколико година је хонорарно радио као лектор  на  телевизији „Браћа Карић”. Ту је и почео да се интересује за документарни филм, и радио је  неколико занимљивих  емисија о Другом светском рату. Сада ради у земунској гимназији, и уједно је уредник едиције „Чисти понедељак”, коју приређује издавачка кућа „Бернар”.

Руска реч: Да ли сте ви историчар? Како сте дошли на идеју да снимате филмове? Који је био ваш први филм?

Бошко Милосављевић: Ја нисам историчар, али волим историју и волим да читам. И волим да разговарам са људима.То су компатибилне ствари.Мој први филм снимио сам као дечак, играо сам епизодну улогу у филму Горана Гајића „Видео јела, зелен бор”. Фантастично искуство за тринаестогодишњака...

Пре неколико година, 2010, основао сам малу продуцентску кућу, ЛХС студио, заједно са мојим братом и браћом Беатовић. Касније су нам се придружили мој кум Владимир Бацковић и Милан Кићевац, човек који је заједно са мном продуцирао филм о кнезу Арсену, и наш најновији филм „Маестро” , који реконструише живот Јурија Лавовича Ракитина, руског редитеља који је после Октобарске револуције емигрирао у Цариград, а потом у Београд, где је дуго живео и радио.

Филмови, књиге и историја одувек су били нешто привлачно за мене, нешто интересантно, изазовно. Осим тога, документарни филм је много јефтинији за израду од играног. Али и он је скуп. Мој продуцент каже да у филму нема комунизма, и у праву је. Озбиљност је битна. Важно је да се зна шта ко ради. И да се сазна што више. Знање и сналажљивост су јако битни.

Први документарац који сам урадио био је испит за све нас из ЛХС студија. После тога, схватили смо да то можемо да радимо, и то јако добро. Велики подстицај било је и то што је РТС емитовао тај наш први документарни филм „Били једном Калмици у Београду”. Та прича говори о београдским Монголима који су овде подигли свој будистички храм, крајем двадесетих година прошлог века. Овде су дошли са руским емигрантима.

Снимили сте и филм о Врангељу. Зашто баш о њему?

Филм о Врангељу је највећа и најважнија прича којом сам се бавио.Од малена сам читао Достојевског и Толстоја, већ у осмом разреду. Касније сам открио Гајта Газданова, Романа Гуља, а потом Шмељова, Буњина, Солжењицина, Владимова. Наравно, занимале су ме и историјске околности у којима су ти људи живели и стварали. Много тога сам сазнао од мог пријатеља Николе Дробњаковића, са којим данас сарађујем у „Бернару”. Затим од Владимира Меденице, и још неких људи који су се бавили руском историјом и књижевношћу, филозофијом. За мене су велика открића били Берђајев, рецимо, или Иљин.

Имао сам прилику  да упознам и  покојног Мирослава Јовановића – великог експерта за руску емиграцију. Био сам фасциниран догађајима који су везани за Први светски рат, а нарочито судбином Русије.Сазнао сам за људе попут Столипина, Тихомирова, Врангеља, Кутепова, Милера... Покушавао сам да схватим шта се то дешавало са Русијом тада. И још покушавам. Али Врангељ је био најдиректније везан и за Царску Русију, и за моју земљу. И што сам више упознавао живот тог храброг човека, све више сам веровао да би филм о његовом животу, али и боравку у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, био нешто занимљиво.И хтео сам да пробам да испричам ту причу, онако како сам је ја видео, али и  кроз приче потомака руских емиграната, не занемарујући чињенице у које сам веровао и до којих сам долазио.

Осим тога, познато је колико нас је цар Николај Други задужио, и колико тога су руски емигранти урадили на овим просторима. Тај филм био  је и покушај да се осветле и неки други догађаји из тог времена...

Захваљујући мом пријатељу који је био један од организатора, на дан светске премијере „Сунчанице”, испред Храма Свете Тројице, руске цркве у Београду, упознао сам Никиту Михалкова. Кратко смо попричали. Поклонили смо му филм о Врангељу на ДВД и мајицу са генераловим ликом. Када сам споменуо Никити Сергејевичу његову документарну серију „Руси без Русије”, и када сам му рекао да је моја мајка заплакала када га је гледала, он ме је загрлио. Значило ми је то, веома, као и чињеница да сам имао прилику да му представим неке од мојих пријатеља који су са мном радили филм о Врангељу. На један господски, отмен, али и срдачан начин посветио нам је своје драгоцено време.

Снимили сте филм и о Арсену Карађорђевићу. Чиме вас је привукао Арсенов лик?

Филм о кнезу Арсену почели смо при крају рада на филму о Врангељу. То нам је принцип. Чим  је један при крају, почињемо други. Завршили смо га после скоро годину и по дана, крајем 2014. године.

Јако мало смо знали о том кнезу. Али оно што смо знали било је више него занимљиво. Посебно чињеница да јако мало људи, изузев стручњака и неколицине ерудита, уопште зна за тог храброг ратника. То је, дакле, био за нас изазов.

Првенствено сам се консултовао са господином Ацовићем, а затим сам почео да тражим фотографије и материјал који је у вези са рођеним братом краља Петра. Било је тешко, али уживали смо у том откривању. Авантуре, двобоји, романсе, ратови – тај човек био је свуда, свашта је видео. А у суштини је био обичан човек, рођен да буде коњички официр. И то не само у француској или српској војсци, већ и у Русији. Живео је на прелому два судбоносна века и познавао многе важне актере тог времена.

Мој продуцент, Милан Кићевац, својски се потрудио да ми омогући да направим наш филм, и да тај приказ живота кнеза Арсена Карађорђевића доживи промоцију какву заслужује. Након бројних фестивала и пројекција широм Србије, Републике Српске, Мађарске, Словеније и Италије филм је приказан на РТС-у , као и сви које смо радили до сада.

Који су ваши планови? Да ли се спрема неки нови филм?

Милан Кићевац, Горан Мијић и ја завршавамо филм о Ракитину, који сам поменуо. Наратори су Милош Биковић и Милан Цаци Михајловић – људи којима дугујем захвалност за велики труд који су уложили у наш најновији документарни приказ. А биће ту још неколико изненађења.

Почели смо да радимо и емисију о једном значајном српском  драмском писцу. То ће се, мислим, разликовати од свега што смо досада радили. И, наравно, надам се да ћемо завршити  играни филм „Последњи круг, момци”, акциону комедију коју већ неко време радимо са студијом Артпројект.

Руске теме у вашим филмовима су случајност или свестан избор? Планирате ли да ваше филмове прикажете у Русији? Шта је потребно да би се то постигло?

Руске теме, или догађаји везани за руску историју и знамените Русе – то је мој свестан избор, наравно. Руска култура је оплеменила свет. Можда ће га и спасити, на крају. Али нигде и ни у чему нисам нашао оно што постоји код руских писаца – приказивање човека који упркос трагичним историјским околностима, упркос суровости, упркос ужасу успева да остане храбар и племенит. И код Достојевског, и код Толстоја, код Буњина и Шмељова, па код Солжењицина и  Астафјева... И код млађих писаца, као што су Аркадиј Бапченко или Јевгениј Водаласкин... А уз уметност писане речи, историја Русије је нешто што ми изгледа све загонетније и привлачније. Јако ми се допала једна студија Наталије Нарочницке коју сам прочитао пре неколико месеци.

Филмове које сам  режирао  радили смо моји пријатељи из ЛХС студија и ја. Ниједна владина или невладина организација, руска или српска, није нам помогла. Али многи конкретни људи јесу. На пример, Јован Укропина, Давор Кроња, Небојша Глоговац... А када смо радили Врангеља много су нам помогли потомци руских емиграната.

Волео бих да прикажем своје филмове у Русији. Јако бих волео да то буде у музеју руске емиграције „Александар Солжењицин”. Или било где у Русији. За то је потребан је одговарајући позив.

Тамо где има интересовања, где нас позову, ми одлазимо драге воље. За пар дана идемо у Бањалуку, на промоцију филма о кнезу Арсену.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: