Да ли је Иван Грозни заиста убио свог сина? Седам података о чувеном руском цару

1. Имао је тешко детињство

Отац му је умро 1533. године, када је наследник имао само три године. Формално гледано, исте године је Иван постао Велики кнез целе Русије, али, наравно, није могао да влада. За власт су се борили утицајни бољари, представници старе аристократије.

Са 8 година је остао сироче. Као старатељи су му се наметнули кнезови из рода Шујских. Они су се опходили према њему са презрењем. Запамтио је да га нису чак ни хранили довољно. Историчар Сергеј Соловјов је сматрао да каснија царева суровост води порекло од суровог детињства: „Шујски су посејали користољубивост, презир према заједничком добру, према животу и части ближњега, а из тог семена је никао Грозни“.

2. Постао је први руски цар

Иван је крунисан 1547. године, када је постао пунолетан. Пре њега су сви владари Московске Русије имали титулу великог кнеза, а он се први прогласио царем, тј. „цезаром“, или по западној терминологији „императором“, који власт добија директно од Бога.

Та титула је Русији и њеном владару обезбедила велики значај у очима европских владара. Ивана Грозног су као императора признали енглеска краљица Елизабета I, император Светог римског царства Максимилијан II Хабзбург, и други. Иван IV се дуго дописивао са енглеском краљицом Елизабетом. Легенда каже да ју ју чак и запросио, а она је, тобоже, одбила цареву руку. Чињеница је да су управо за време Ивана Грозног Русија и Енглеска успоставиле трговинске односе.

3. Почео је владавину као реформатор

У младости се Иван IV трудио да буде напредан владар. Од 1549. до 1560. године руководио је земљом заједно са неформалном владом „Изабране раде“ (круг људи блиских владару, младих представника аристократије и свештенства).

Рада је спровела многе важне реформе које су цару дале велику власт, док су овлашћења бољара ограничена. Касније је, међутим, Иван IV распустио Раду и почео да влада као самодржац.

4. Покренуо је прве масовне репресије у Русији

После периода „Изабране раде“ 1565. године је дошло време царевих „опричника“. Било је то доба сурових репресија. Цар је поделио територију Русије на „земшчину“, где су бољари и даље били на власти, и „опричнину“, којом је он лично управљао уз помоћ одабраних опричника (телохранитеља који су чинили цареву гарду).

Немачки племићи Таубе и Крузе, који су живели у то доба, тврде да се језгро опричнине састојало од људи који су представљали својеврсни „црквени ред“, на чијем челу је био лично цар Иван IV. Чланови тог „реда“ облачили су се као монаси и молили су се заједно са царем. Симболи опричнине су били псећа глава и метла. „То значи да они прво уједају као пси, а затим чисте из земље све што је сувишно“, писали су поменути Немци.

До 1572. године опричници су терорисали бољаре и њихове присталице уништавајући читаве породице. „Убијане су и жене и деца, грубо су шиканиране жене оних који су оптужени за издају, било је чак и јавних и врло сурових мучења“, наводи историчар и писац научне фантастике Дмитриј Володихин. Крајем тог периода убијане су већ и саме вође опричника. Према проценама историчара, тада је побијено најмање 4.500 људи.

5. Проширио је територију Русије

Током читаве своје владавине Иван Грозни је ширио територију земље. До ногу је потукао Казањски и Астрахањски канат и припојио их Русији. Припојио је такође и подручја дуж Волге и Урала и почео да осваја Сибир.

Нису сви ратови били тако успешни. На пример, у покушају да добије излаз на Балтичко море Русија је изгубила Ливонски рат 1558-1583. против Пољско-литванске државне заједнице и Шведске. У то време су Кримски Татари нападали и пустошили централне делове Русије – 1571. године су стигли чак и до Москве и спалили све осим Кремља. Касније су и они потучени до ногу.

6. Био је контроверзна личност

Цар Иван Грозни је искрено веровао у Бога и дарежљиво давао прилоге манастирима, мада је међу људима убијеним по његовој наредби било и свештеника, па чак и светитеља. Био је образован и имао је говорничког дара. Уз помоћ данских штампара Иван IV је основао у Москви прву руску штампарију и обавезао је свештенство да организује школе за описмењавање деце. У његово време се у Москви појавило чак и нешто налик на конзерваторијум.

Са друге стране, био је крајње суров и осветољубив (што је нарочито дошло до изражаја у периоду опричнине), лично је изадавао наредбе о погубљењима. „Наша је воља да наградимо свога слугу, наша је воља и да га погубимо“, говорио је цар.

7. Није имао среће у личном животу

Иван IV се женио најмање шест пута. Имао је осморо деце и већина је умрла у првим годинама живота. Најстарији син Иван умро је 1581. године. У појединим летописима пише да је цар случајно убио царевића, ударивши га жезлом за време свађе. Многи научници сматрају да је та прича измишљена и да је царевић умро услед болести. Поменутој легенди посвећена је једна од најпознатијих слика Третјаковске галерије „Иван Грозни и његов син Иван“ аутора Иље Рјепина. На слици је Иван Грозни приказан као старац са лудачким погледом који грли мртвог сина ужаснут сопственим поступком.

Росијскаја газета. Сва права задржана.