Окупан у власти, страсти, љубави и крви: Баснословни накит руских царева

1. Мономахова капа

Ово је најстарија сачувана инсигнија руских владара. Златна подлога горњег дела капе украшена је са преко 40 драгуља – смарагда, сафира, рубина и бисера, а обод је од самуровог крзна. Цареви су промовисали легенду да је та капа поклон византијског императора Константина своме унуку, кијевском кнезу Владимиру Мономаху који је владао у 12. веку. А у Византију је, опет, она доспела из Вавилона где је нађена у ризницама цара Навуходоносора. Од кијевских кнезова затим прешла у наследство владимирским, а од њих московским кнезовима који су ујединили околне кнежевине у јединствену државу. Тако је оправдана тврдња да је „Москва трећи Рим“ и наглашена наследност и легитимност власти московских кнезова.

Са гледишта појединих историчара, вероватније је да су капу направили азијски мајстори на прелазу из 13. у 14. век, с обзиром да њен облик подсећа на традиционалне средњоазијске капе, те да ју је моћни кан Златне хорде Узбек поклонио московском кнезу Ивану Калити за верност. Од тада се „златна капа“ помиње у свим завештањима и преноси са оца на старијег сина. Руски цареви су је стављали на главу само једном у животу – на дан крунисања. Последњи је Мономаховом капом крунисан Иван V. Било је то 1682. године.

2. Брилијант „Орлов“

У 18. веку су Русијом углавном владале жене и тада је руски двор био у највећем сјају – у буквалном смислу. Посебно је Катарина II волела драгоцености. Није чудо што се за време њене владавине у царској ризници појавио један од најпознатијих драгуља на свету – брилијант „Орлов“. Њиме је 1774. године украшен царски жезал.

Легенда по којој је брилијант добио име гласи да је камен од 189,62 карата императорки поклонио њен миљеник Григориј Орлов. По другој верзији, она је сама купила драги камен новцем из државне касе, али је замолила Орлова да то прикаже као свој поклон како би се прикрило трошење државног новца.

Брилијант је пронађен почетком 17. века у Индији, у руднику Голконда, и најпре је припадао Великим Могулима. Средином века је владар Персије Надир-шах заузео Делхи и однео драгуљ заједно са другим драгоценостима. Он је затим инкрустриран у око статуе божанства Ранганатхи у хиндуистичком храму, али га је украо француски војник, који је у ту сврху примио хиндуизам и служио у светилишту све док није стекао поверење брамана. Преко њега је камен доспео у Лондон, где је неколико пута променио власника, да би најзад доспео у руке дворском јувелиру Катарине II Ивану Лазареву, а овај га је продао царици.

3. Дијамант „Шах“

Овај јединствени дијамант доспео је у Русију у још трагичнијим и крвавијим околностима. Наиме, персијски принц га је 1829. године донео цару Николају I као компензацију за демолирање руске амбасаде у Техерану и убиство Александра Грибоједова, руског дипломате и аутора чувеног дела „Невоље због памети“.

Крупни прозирни дијамант необичног издуженог облика, тежак 88,7 карата, није брушен него је само углачан, а прорез у ужем делу сведочи да се качио као амајлија.

Историјат овог драгуља почиње средином 15. века у једном налазишту у Индији. На три стране су угравирана имена владара који су у различитим периодима били његови власници – султана Бурхана Другог, који је овај камен називао „Алаховим прстом“, владара империје Великих Могула шаха Џахана I и персијског Фатех Али-шах Каџара. Стицајем необичних околности, после сваког угравираног натписа избијали су ратови и потреси, а дијамант је мењао власника. Последњи натпис је угравиран 1824. године, после чега је шахова армија потучена до ногу у Руско-персијском рату. Према мировном споразуму Руска империја је добила територију Источне Јерменије, а поред тога је шах морао да плати руском императору 20 милиона рубаља у сребру. Познато је да је овим дијамантом плаћена крв руског посланика у Техерану, али поједини историчари сматрају да га је руски цар добио на рачун контрибуције.

4. Владимирска тијара

Прича о брилијантској тијари са крупним бисерима у облику капљица, са којом се често појављује енглеска краљица Елизабета II, почиње у 19. веку у Руској империји. Велики кнез Владимир Александрович, млађи брат цара Александра III, 1874. године је поводом венчања поклонио ову тијару својој невести, војвоткињи од Макленбург-Шверина. Израда поклона је поверена јувелирници „Болин“ која је снабдевала накитом царски двор, а тијара је добила назив „Владимирска“ по имену наручиоца.

После револуције се велика кнегиња скривала у Кисловодску и право је чудо што је уз помоћ енглеског дипломате и антиквара Алберта Стопфорда успела да покупи новац и драгоцености из скривеног места у Петербургу, и да их 1920. године изнесе из Русије. После кнегињине смрти њена ћерка је продала украс енглеској краљици Марији од Тека, супрузи краља Џорџа V. Према томе, Елизабета II доживљава ову тијару као наследство које јој је припало од баке, а не као сведочанство некадашњег сјаја Руске империје.

5. Драгоцености последње руске царице

Жена Николаја II, Александра Фјодоровна, имала је изврсну колекцију украса. Међу њима су били и уникати као што је Фабержеов брош у облику чајне руже (чајевке) са брилијантима у боји, или бисерну огрлицу дугу два метра од пажљиво одабраних бисера величине зрна грожђа. Када су бољшевици 1917. године отерали царску породицу у Сибир, царица и њене ћерке су понеле са собом део накита – огрлице су сакриле на телу испод одела, а брилијанте су зашиле уместо дугмади, а такође у поставу шешира и плишане појасеве. После стрељања је све то доспело у руке бољшевицима.

Илустровани каталог Дијамантског фонда састављен од царских драгоцености и инсигнија појавио се 1925-1926. Издат је у четири дела и преведен на главне европске језике, а затим понуђен потенцијалним купцима. У октобру 1926. године представник енглеско-америчког синдиката Норман Вејс купио је скоро 10 килограма царских драгоцености за свега 50.000 фунти стерлинга. Један део је продао аукцијској кући Christie's, али најважнија ремек-дела је истакао на аукцији „Драгоцености руске државе“, коју је сам организовао у Лондону у марту 1927. године. Било је укупно истакнуто 124 предмета, а међу њима брачна императорска круна и дијадема са класјем Катарине II.

После револуције је Дијамантски фонд имао 773 предмета, али су бољшевици током 1920-их и 1930-их продали 569 предмета, практично у бесцење. Нетакнуте су остале царске инсигније које су коришћене приликом крунисања, као и поједини драгуљи, а међу њима „Орлов“ и „Шах“.