Није лако изјавити љубав: Погледајте како су то радили велики руски писци

Култура
АЛЕКСАНДРА ГУЗЕВА
У руској књижевности су љубавни односи ретко кад имали срећан крај. Најчешће су јунак и јунакиња наилазили на непремостиве препреке у тежњи ка заједничком животу. Сами писци су, међутим, имали много више среће у љубави. Погледајмо каква су страсна писма писали.

1. Александар Пушкин – будућој жени Наталији Гончаровој. Март 1830.

„Данас је годишњица онога дана када сам вас први пут видео. Тај дан... У мом животу... Што више размишљам, све сам уверенији да моје постојање не може бити одвојено од вашег. Ја сам створен да вас волим и да вас пратим. Све друге моје бриге су само заблуда и безумље“.

Највећи руски песник је имао много интимних веза, често се заљубљивао и написао доста врло лепих љубавних песама. Али чим се оженио младом Наталијом Гончаровом одбацио је пређашњи начин живота и писао жени дуга и нежна писма. Када су били одвојени Пушкин се много бринуо за њено здравље, а мучила га је и љубомора.

2. Фјодор Достојевски – жени Ани. 21. јул (2. август) 1876.

„Ја примећујем, анђеле мој, да сам некако све више залепљен за вас и сада већ више никако не могу да подносим одвојеност од вас, као што сам могао раније. Ти можеш ту чињеницу да употребиш у своју корист и да ме сада поробиш још више него раније. Али пороби ме, Ањка, и што ме више поробиш ја ћу бити срећнији. Jene demande pas mieux. [Ништа боље не могу ни да пожелим. (франц.)]“

После првог брака у коме није имао деце Достојевски се оженио по друг пут, овога пута својом стенографкињом Аном Сниткином, која је била 25 година млађа од њега. Ана му је помогла да у року заврши роман „Коцкар“ и родила му је четворо деце.

Прочитајте још! Три љубави Фјодора Достојевског

3. Лав Толстој – будућој жени Софији Берс. Септембар 1862.

„Реците као поштена особа: хоћете ли да будете моја жена? Само ако је од свег срца, онда слободно реците ’да’. У противном је боље да кажете ’не’, ако имате макар и сенку сумње у своја осећања. Ради Бога, добро преиспитајте себе. Мени ће бити страшно ако добијем одговор ’не’, али ја га предвиђам и наћи ћу у себи снаге да то поднесем. Али ако као муж никада не будем вољен онако како ја волим – то ће бити ужасно!“

Софија Андрејевна је можда и најпознатија „пишчева жена“. Она је прави херој. Родила је ћудљивом Лаву Толстоју тринаесторо деце. Била је 24 године млађа од свога супруга. Својеручно је неколико пута преписала цео „Рат и мир“ уносећи безбројне и хаотичне пишчеве коректуре.

4. Антон Чехов – жени Олги Книпер. 29. октобар 1901.

„Дусјо моја, анђеле мој, кученце моје, голубице, молим те веруј ми да те волим, много те волим. Немој ме заборављати, пиши ми и размишљај о мени што чешће. Шта год да се деси, па макар се ти изненада претворила у старицу, ја бих те ипак волео због твоје душе, због нарави. [...] Љубим те јако, јако, грлим те и опет љубим. Постеља ми изгледа усамљено, као да сам шкрти нежења, злобан и стар. Пиши!! Твој Antoine“.

Чеховљева писма жени су углавном кратка (њему припада афоризам „Сажетост је сестра талента“), али су нежна и иронична. Чехов својој жени тепа називајући је „Дусја“ и „кученце“, шаље јој пољупце и изјаве љубави, али јој у шали и прети да ће „бити бијена“ ако му не буде писала сваки дан. Олга је важила за ватрену личност, али је мужу писала врло нежна писма, пуна љубави: „Љубим те нежно, љубим сваку бору на твоме лицу“.

5. Владимир Набоков – будућој жени Вери Слоним. 8. новембар 1923.

„Кунем се свиме што ми је драго, свиме у шта верујем, кунем се да никада нисам волео тако како тебе волим, са толиком нежношћу, до суза, и са таквим осећањем сијања. [...] Више од свега желим да ти будеш срећна, и чини ми се да бих ти ја могао дати ту срећу – сунчану и једноставну срећу, а не сасвим обичну.

[...] Волим те, и желим те, неподношљиво си ми потребна... Очи твоје, које тако зачуђено сијају када се завалиш у наслон и причаш нешто смешно – твоје очи, твој глас, усне, твоја рамена – тако су лагана, сунчана...“

Владимир Набоков, интелектуалац са снобовским манирима, био је дирљиво близак са својом женом. Када су били одвојени описивао јој је буквално све детаље свога живљења, чак и оне физиолошке. Набоковљева преписка са женом објављена је као посебна књига под насловом „Писма Вери“.