„Прочитао сам целог Достојевског у протекла три месеца. Осећам према њему готово телесну мржњу“, изјавио је 2004. године прозападни руски политичар Анатолиј Чубајс у интервјуу за Financial Times. Познати либерал Чубајс би хтео да „искида Достојевског на комаде“ због “његових ставова о Русима као посебном, светом народу, због његовог култа страдања и погрешног избора, чији је он представник“.
Константин Кокошкин / Global Look Press
Чубајс није једини човек у Русији који сматра да је Достојевски „токсичан“ и опасан. Ево шта се још људима не свиђа код Достојевског.
Лош стил
Критичари Достојевског наводе два аргумента. Први је да он нема стила. „’Лоше написано’ – то је главна примедба коју је Достојевски и сам имао прилике да чује“, пише новинар Сергеј Лебедев на порталу TheQuestion. Тако је мислио и Толстој, наглашавајући да су поједини романи Достојевског слаби и „нису савршени у техничком смислу“.
Чињица је да се романи Достојевског по стилу заиста доста разликују од Толстојевих. У том смислу код Достојевског вероватно има више грешака до којих је дошло непажњом, него код Толстоја. На пример, у „Злочину и казни“ писац на једном месту помиње „округли сто овалног облика“.
Ствар је у томе што је Достојевски стално кубурио са новцем и био принуђен да пише своја дела набрзину како би што пре вратио дугове. Чувени Фјодор Михаилович је на једном месту иронично написао тим поводом: „Кад би мене плаћали колико плаћају Тургењева, и ја бих исто тако добро писао!“
Па ипак, није стил оно што се већини људи допада код Достојевског. Допадљива је пре свега психолошка димензија његових романа и таленат за осветљавање најдубљих и најтамнијих бездана људске душе.
Председничка библиотека и музеј „Џон Кенеди“
Ернест Хемингвеј, који је познат по својој сажетој и лаконској прози, потпуно супротној стилу Достојевског, написао је у делу „Покретни празник“ следеће: „Како може човек писати тако лоше, тако невероватно лоше, и уједно постићи да читалац тако дубоко доживи све што је написано?“
Све сами душевни болесници
Kinopoisk
Други аргумент који наводе критичари Достојевског тиче се садржаја. Достојевски често описује велике грешнике обузете страстима, који се страшно муче због тога. У „Злочину и казни“ Раскољников убија зеленашицу да би доказао исправност својих ставова. У „Идиоту“ се Рогожин братими са кнезом Мишкином и уједно је спреман да га убије. У „Злим дусима“ Ставрогин говори о својим педофилским осећањима.
С обзиром на популарност Достојевског, многи су страховали да ће његови романи створити изопачену представу о Русији. Познати писац 20. века Максим Горки је написао: „Достојевски је, наравно, геније, али зли геније. Он је осећао, схватао и са задовољством описивао две болести руске душе које је она стекла током наше изопачене историје. То су садистичко насиље нихилисте који је изгубио веру у све, и мазохизам угњетеног створења. Али то није све што ми поседујемо. Има у нама и нечег узвишенијег од звери и лопова. А Достојевски је видео само звери и лопове“.
Горки је као социјалиста и комуниста имао разлога да не воли православног монархисту Достојевског. Међутим, сличне ставове су изнели и писци из сасвим супротног табора.
Fred Stein / Global Look Press
Владимир Набоков, који је емигрирао из Русије после револуције 1917. године, говорио је на својим предавањима да се код Достојевског „галерија јунака састоји готово искључиво од неуротичних особа и душевних болесника“.
„Мени се не свиђа тај трик када његови ликови ’греше на путу ка Исусу’, или, како се изразио руски писац Иван Буњин, ’просипају Исуса на све стране“. Понекад је он чак говорио да је Достојевски „другоразредни писац чија слава је несхватљива“.
Ултраконзервативни монархиста
Набоков није жалио изразе критикујући Достојевског, а као грех му је приписао стварање „крајње формуле егоизма-Антихриста-Европе са једне стране, и братства-Христа-Русије са друге“, одвојивши тако Русију од Запада и представивши је као свету, богољубиву нацију чији је циљ да помоћу православног хришћанства спаси свет.
Владимир Астапкович / Sputnik
У делима Достојевског Русија је конзервативни путоказ која одвраћа свет од моралног пада. Достојевски није био у добрим односима са прозападњацима и либералима свог времена. „Наш руски либерал је пре свега лакеј који стално тражи некога да му очисти ципеле“, пише он у „Злим дусима“. Није ни чудо што и данас многи прозападно оријентисани либерали у Русији (попут Чубајса) не воле Достојевског.
Геније је геније
Све евентуалне слабости у делима Достојевског неупоредиво су мање од његових заслуга, и зато је Фјодор Михаилович омиљени писац милиона читалаца, па чак и оних који не деле све његове ставове. Многи познати светски писци су његови поклоници. На пример, амерички писац Џонатан Френзен рекао је да је „ишао у школу због Достојевског“. Турски нобеловац Орхан Памук је уверен да је Достојевски писац са којим он жели да се идентификује. „Од њега сам много тога научио“, пише он.
Може се рећи да је најбољу карактеристику Достојевском дао сам Лав Толстој. Достојевски и Толстој се никада нису лично упознали и имали су потпуно различите ставове, али кад је Достојевски умро Толстој је написао у свом дневнику: „Сада сам ја изгубио некакав морални ослонац... Најпре сам се збунио, а затим сам схватио колико ми је драг био Достојевски, и плакао сам, и сада плачем“.