Сваки музеј у свету је заинтересован за изнајмљивање својих експоната другим институцијама које негде другде организују изложбе, јер за то добија новац и остварује приход. Али сваки поседује и таква ремек-дела која се никада не износе из музеја јер су већ постала његов „заштитни знак“, попут „Мона Лизе“ у Лувру, или су већ толико стара или огромна да ће сваки кустос пасти у несвест ако само и помисли на било какво премештање тих експоната. Ево неколико примера таквих драгоцених „некретнина“ руских музеја.
Ова круна је на неки начин наследила легендарну Мономахову капу, главну династичку инсигнију руских царева. Направљена је 1762. за крунисање Катарине Велике, која је била велики љубитељ раскоши и оснивач Ермитажа. Круну су два месеца правили дворски драгуљари Жереми Позје и Георг Фридрих Екарт. Тешка је два килограма и има 4.936 брилијаната, 75 бисера и огроман црвени спинел од 398,7 карата.
Ово уметничко дело је мањег формата (48 х 31 цм) и једна је од две слике које несумњиво припадају Леонарду да Винчију, а чувају се у Русији. Раније се звала „Мадона са цветом“, али јој је цар Николај II променио назив када ју је купио. Дао јој је име по претходном власнику, архитекти који је учествовао у пројектовању Ермитажа, а звао се Леонтиј Бенуа. Друго дело генијалног сликара Ренесансе зове се „Мадона Лита“ и такође се чува у Ермитажу. Та слика се понекад шаље на гостујуће изложбе, док је „Мадона Бенуа“ у доста лошем стању, због чега је заштићена панцирним стаклом и никада се не износи из музеја.
Огромна статуа из Старог Рима са постољем је висока око пет метара. За њу је направљена посебна сала, али чак ни „растављена“ није могла да прође кроз велика музејска врата. Мермерна скулптура тешка 20 тона купљена је на распродаји легендарне колекције маркиза Кампане у Риму. Према документима Ермитажа, скулптура је још у 18. веку пронађена на месту виле римског императора Домицијана у близини Рима, а њени комади су састављани три дана, у чему је учествовало 60 људи.
Ово је једина Микеланђелова мања скулптура која се чува у Русији. Сматра се да је то припремни рад за Медичијеву капелу у базилици Сан Лоренцо у Фиренци. Набавила ју је императорка Катарина II, која је и основала Ермитаж. Од тада скулптура није изношена из музеја.
Рембрантово ремек-дело које се чува у Ермитажу постало је познато, нажалост, после вандалског чина 1985. године, када га је манијак полио сумпорном киселином. Након тога је слика на којој је уметник у Данајином лику приказао обе своје вољене жене била 12 година на рестаурацији и сада се не износи из музеја.
Ово је вероватно редак случај када је копија великог уметничког дела вредна исто као и оригинал. Рафаел и његови ученици су 1517-1519. осликали чувене лође у Ватикану. Два и по века касније их је царица Катарина II видела на гравирама и одмах наручила да се у Ермитажу, који је тада још увек био у изградњи, направи њихова верна копија у природној величини. За разлику од ватиканских лођа (застакљене су тек у 20. веку) руске су одмах саграђене као затворена галерија, и зато су и данас одлично очуване. Поред тога, тај део Ватикана је увек затворен за посетиоце.
Ово је у сваком погледу једна од највећих уметничких слика у руском сликарству. Размере су јој 456,5 × 651 цм. Насликана је у Италији, где је приказана јавности са незапамћеним успехом. Одмах су је купили потомци руске трговачке породице Демидов. Затим је слика изложена у париском Лувру, да би на крају била поклоњена Ермитажу. Цар Александар III је 1897. године дошао на идеју да оснује Руски музеј у коме је за ову и још неколицину великих слика направљена посебна сала.
Судбина овог уметничког дела умногоме је слична судбини Брјуловљеве слике „Последњи дан Помпеје“. Иванов ју је такође насликао у Италији (додуше, то је трајало 20 година). Слику је купио император Александар II, и за њу је направљен посебан павиљон у Москви. Данас ова џиновска слика (540 × 750 цм) заузима специјалну салу у Третјаковској галерији. Директор музеја Зељфира Трегулова каже да је то „највеће остварење у руској уметности“.
Једна од најпрепознатљивијих и најчувенијих руских икона настала је на самом почетку 15. века. Као и све иконе тога доба, насликана је на дрвету и, нажалост, технички није изводљиво да се пребаци на платно. Зато ово ремек-дело има посебне услове у којима се чува, те због тога не може ни да се износи из московског музеја.
Ово дело оснивача супрематизма је по значају за уметност више пута поређено са Леонардовом „Ђокондом“. Слика је централно место ка коме гравитира читава зграда Третјаковске галерије у улици Кримски Вал, где се чувају руска уметничка дела 20. и 21. века. Аутор је сам направио неколико копија које се сада шаљу на међународне изложбе, док се први „квадрат“ никада не износи из музеја, као ни чувена становница Лувра.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
