Готово цео век Холивуд представља важан инструмент глобалног ширења америчке пропаганде. Од Другог светског рата преко познатих филмских остварења популаризован је амерички начин живота и њихово скромно историјско наслеђе, у коме Дивљи Запад заузима централно место. Након распламсавања Хладног рата Холивуд почиње да испуњава и конкретне политичке задатке.
Тако је рецимо серијом филмова успео да у светским оквирима популаризује Вијетнамски рат — по својој суштини криминалну војну агресију САД, коју је пратила несанкционисана индивидуална бруталност америчких војника на терену, али и систематски планирани злочини попут употребе напалм бомби и читаве палете бојних отрова. Да парадокс буде већи, не само да су у филмовима холивудским посвећеним Вијетнамском рату злочинци из редова америчке војске успешно представљани као хероји, већ су поред бораца Вијетконга, као негативци неретко приказивани и Руси, који у самом рату директно нису ни учествовали. На перцепцију светске јавности снажан утисак оставио је приказ војника руског ВДВ-а у другом наставку филма „Рамбо“. Једна од најупечатљивијих сцена овог култног акционог филма из 80-их је када руски специјалци испитују и муче главног јунака у вијетнамском логору.
На шта је способан Холивуд показали су сами у филму Wаr the dog (српски превод „Ратом против истине“), у коме главне улоге тумаче два велика глумца Роберт Де Ниро и Дастин Хофман. За оне који нису гледали, реч је о остварењу Барија Левисона из 1997. године, где се илуструје како се креираним лажима у медијима опредељује исход америчких председничких избора. Руковођење лажном кампањом поверено је Дастину Хофману, који у филму игра познатог холивудског режисера. По неким аналитичарима, сам филм представља алегoрију на председника Џорџа Буша Старијег и Први заливски рат. За нас на Балкану посебно би могло да буде интересантно што кључни моменат филма представља потпуно измишљена америчка војна агресију на Албанију, за коју се између осталог измишљају и специјалне песме.
Од друге половине 90-их Русима као негативцима у холивудским филмовима друштво почињу да праве Срби. Снимљено је неколико десетина филмова на тему грађанских ратова у бившој Југославији, а својим антисрпским карактером посебно су одскочили „У земљи крви и меда“ (редитељски првенац Анђелине Џоли) и „Празници у Босни“, где Ричард Гир јури тада још увек бегунца Радована Караџића.
Од другог наставка филма „Рамбо“ навршиле су се 34 године. Изгледа да је толико времена требало и „жртве“ холивудске пропаганде почну да ефикасно узвраћајају ударце на филмском платну. Да ли ће филм „Балканска међа“, у коме војници руског ВДВ-а престају да буду антихероји, бити „сламка међу вихорове“ или почетак новог руског односа према филму показаће време. „Балканска међа“ дело је Андреја Волгина, половину улога отприлике играју српски, а половину руски глумци. Недуго након премијере филм је успео да узбурка духове од Лондона до Прешева. У најјужнијем граду Србије спречено је показивање филма, док је лондонски Times филм је чак оптужио да „прети да изазове нови рат на Балкану“.
Афиша филма
Андреј Волгин / Блес-Филм, Апгрејт Вижн, ARCHANGEL STUDIOS, 2019/Global Look PressФилм се није допао ни делу руске либералне јавности. Тако је филмски критичар Антон Долин у коментару за балканску редакцију радија „Слободна Европа“оценио да му се радња „учинила политички пристрасном и уметнички неуверљивом“, као и да „Балканска међа“ представља „кандидата за најгори филм 2019.“ Интересантно је да је Долин у истом коментару признао и да „филм није одгледао до краја.“
По мом суду, оно што „Балканску међу“ разликује од холивудских ратних блокбастера, који приказују углавном измишљење догађаје и радњу, филм представља низ истинитих догађаја синтетисаних у фикцију. У филму су живо показане патње у којима су умирале жртве НАТО агресије. Посебно су потресне сцене бомбардовања болнице. Истине ради, током агресије НАТО авијација директно је дејствовала по болници др Драгиша Мишовић. Кроз лик швајцарског лекара који је радио на Косову и Метохији, приказана је нечасна улога НАТО шпијуна на терену, камуфлираних иза хуманитарних организација и међународних мисија. У увертири филма, који почиње догађајима из 1995, показано је и шуровање НАТО војних и обавештајних структура са исламским терористичким групама током грађанског рата у Босни и Херцеговини.
Поред тога што филм представља фикцију, врло пажљиво се водило рачуна да радња буде базирана на истинитим догађајима. Рецимо један од српских полицајаца, кога тумачи Александар Радојичић, по националности је Албанац. Било и Албанаца који су СР Југославију прихватали као своју државу и више од стотину их је ОВК-а ликвидирала пре почетка НАТО агресије.
Милош Биковић и Александар Радојичић
Андреј Волгин / Блес-Филм, Апгрејт Вижн, ARCHANGEL STUDIOS, 2019Поред локалних Албанаца, у готово свим бригадама ВЈ било је и руских добровољаца. Пре више од 10 година, од војника, ратника са карауле Кошаре, чуо сам причу о неустрашивом руском добровољцу, који је прешао на територију Албаније и ножем ликвидирао ОВК-а снајперисту, који је данима сејао смрт међу нашим војницима. Сцена где руски добровољац баш на овај начин ликвидира ОВК-а снајперисту показана је у „Балканској међи“.
Антон Пампушни
Андреј Волгин / Блес-Филм, Апгрејт Вижн, ARCHANGEL STUDIOS, 2019Што се тиче саме јединице која је запосела аеродром и чекала долазак главнину снага, ситуација није описана таквом каква је заиста била, већ представља фикцију каква је у најгорем случају заиста могла да буде. Руски војници који су заузели аеродром, након повлачења Војске Југославије и српске полиције могли су заиста да буду нападнути од стране ОВК-а. Колико је мисија била опасна и важна за руску војску, најбоље илуструје детаљ увођења посебне медаље у част „Марша за Слатину“. Носилац овог одликовања је и руски председник Владимир Путин, после чије прве победе на председничким изборима у марту 2000 командант операције заузимања Слатине Јунус Бек Јевкуров добија орден Хероја Русије. После више од 10 година проведених на месту председника родне Републике Ингушетије Јунус Бек Јевкуров пре 2 недеље именован је за првог заменика министра одбране Руске Федерације.
Игор Дамјановић и Јунус Бек Јевкуров, Ингушетија, јун 2019.
Фото аутораО томе како је изведена сама операција зазузимања Слатине зна се заиста мало. Ознака тајности, орочена на 20 година, требала би да буде ускоро скинута. По ономе што је до сада познато, војника у одреду СПЕЦНАЗ-ГРУ под командом тада мајора, данас генерала Јевкурова, било је укупно 18 (више него у филму). Такође, нема информација да је било ко од војника Јевкуровљевог одреда био у сукобу са руским законима, како је представљено са херојима филма.
Интересантно је да на самом крају приказује, како су након доласка главнине батаљона из Угљевика, војници британског САС-а са 2 хеликоптера покушали да се спусте на аеродром Слатину и да од тога одустају под претњом да ће руска оклопна транспортера БТР у хеликоптере ударити. Овај детаљ такође је веродостојан. Наредбу да се по сваку цену спречи искрцавање командоса САС-а дао је тада пуковник, а данас генерал ВДВ-а Валериј Рибкин.
"Балканска међа" наводи да терористи ОВК-а први покољ изводе у околини Глоговца, након повлачења српске полиције и ВЈ, и да одатле у свом крвавом пиру крећу даље. То у потпуности одговара чињеницама. Такође приказан је масакр путника у аутобусу од стране припадника ОВК (напад на аутобус Ниш Експреса у Ливадицама код Подујева). Посебно су бруталне сцене силовања српских жена и девојчица, што се у током целог рата заиста масовно дешавало почевши од логора - крематоријума у Клечкој, па до крвавог пира након повлачења српске војске и полиције на лето 1999.
Убиство свештеника, приказано на филму, такође је добро познат случај. Монах Харитон Лукић из манастира Светих Арханђела код Призрена једна је од првих жртви ОВК-а терориста након повлачења војске и полиције. Нестао је 15. јуна 1999. године, а његови посмртни остаци пронађени су касније без главе. Албански терористи главу одсецају на самом крају филма једном од главних јунака, кога тумачи Милош Биковић. Неколико година након агресије појавила фотографија локалног ОВК борца Садика Ћулфаја како држи 2 одсечене главе. Главу војника Бојана Цветковића, у Ћулфајевим рукама, који је са још 4 саборца нестао 11. априла 1999. родитељи су препознали на фотографији. Садиков син Валон био је када се фотографија појавила у јавности поручник у тзв. Косовском заштитном корпусу.
Милош Биковић
Андреј Волгин / Блесс-Фильм, Апгрейд Вижн, ARCHANGEL STUDIOS, 2019Ништа не може да заболи као истина. Стога, хистерија која је након премијере „Балканска међе“ настала на Западу и међу Албанцима не треба да чуди. Напротив, њихов бес најбоља је индиректна потврда квалитета филма и успешности обављене мисије. Познати наш режисер Драгослав Бокан у приватном разговору када смо коментарисали филм, рекао ми је да филм не представља пропаганду већ „истинољубље“. По мом суду „истинољубље“ и јесте права реч у карактеризацији овог филма и уједно његов највећи квалитет.
„Балканска међа“ не представља верну реконструкцију догађаја из 1999. Онај ко жели да сазна потпуно аутентичне детаље о неочекиваном подвигу руских падобранаца на Косову 1999, мораће да сачека још неко време да се скине ознака тајности и архиве отворе. Ко није још погледао „Балканску међу“, требао би то да уради уколико га привлачи динамична акција, синтетисана из пажљиво одабраних чињеница, урађена са специјалним ефектима на нивоу врхунске холивудске продукције.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
