Фјодоре Михаиловичу, шта мислите о „епидемији“ друштвених мрежа? Људи практично живе у њима, постављају лепе фотографије и мудре цитате, па чак и ваше!
„Ограниченом ’обичном’ човеку је, на пример, најлакше да замисли себе као необичног и оригиналног, и да се без икаквог колебања наслађује том мишљу.
Садашње време је доба златне средине и безоећајности, страсти према незнању, лењости, неспособности за рад и готованства“.
А шта мислите о социјалној мрежи Тиндеру популарној у Русији? Може ли се тамо наћи одговарајућа „друга половина“? На шта бисте посаветовали да се обрати пажња приликом избора?
„Можда грешим, али ми се чини да се човек познаје по смеху. Ако вам је од првог сусрета пријатан смех потпуно непознате особе, слободно сматрајте да је то добар човек“.
Global Look Press, Антон Романов
А кад сте се ви последњи пут смејали?
„Рус се врло често смеје тамо где треба плакати...“
Данас многи плачу и јадикују, пишу на Фејсбуку како су пали у депресију. Како да се боре против тога?
„Човек је несрећан само зато што не зна да је срећан. То је сва мудрост! Онај ко то сазна одмах ће постати срећан, истог тренутка... Колико пута ми се дешавало, на пример, да ми нешто буде криво, али онако, без разлога. И понекад сам потпуно свестан да нема разлога, да сам ја то себи непотребно приредио, али ипак толико далеко одем да ми на крају стварно буде криво“.
Чини се да сте ви и сами склони депресивном стању, бар тако изгледа судећи по вашим књигама. Како се ви борите са лошим расположењем? Идете ли можда код психолога?
„Дешава се да човек живи, а и не зна да му је негде близу књига у којој је сав његов живот објашњен као на длану. Нешто му можда није ни падало на памет, а кад почне да чита у таквој књизи, онда се полако свега и сам сети, све сам испита и докучи“.
Global Look Press, Антон Романов
„Нема вас у друштвеним мрежама, али кад бисте тамо били, да ли бисте тамо причали о чему тренутно пишете?
„Кад би само било могуће (а људска природа је таква да никада неће бити могуће), кад би било могуће да свако од нас опише све што зна о себи, али тако да без страха изнесе и оно што се боји да каже и никада не би рекао јавно, и оно што се боји да каже најбољим пријатељима, па чак и оно што се понекад боји да призна самоме себи, тада би се у целом свету подигао такав смрад да бисмо се сви погушили“.
Верујете ли у искреност оних који свој живот до танчина претресају у друштвеним мрежама, аутују се и објављују „исповести“?
„Сваки човек у својим успоменама има такве ствари које не говори свима, него можда само пријатељима. Има и ствари које неће рећи ни пријатељу, него можда само себи, па и то ’у поверењу’. А има, најзад, и ствари које се човек плаши да открије сам себи, и тога би се подоста нашло код сваког иоле пристојног човека. Штавише, што је човек пристојнији, више има таквих ствари“.
А шта да се ради, рецимо, са харасментом који нас је преплавио? Жене много пишу о томе како су их мушкарци спопадали и понижавали.
„Женама понекад изузетно прија да их неко увреди, и поред свег њиховог јавног негодовања. То се свима дешава. И иначе човек много воли да буде увређен. Јесте ли то запазили? Али то поготово важи за жене. Може се чак рећи да оне само тако и функционишу... Има жена које и нису ни за шта друго осим да буду љубавнице“.
То је помало окрутно! Сва је прилика да ће вас феминисткиње омрзнути!
„Можда ћу ја и чинити добро људима, али често не видим ни најмањег разлога да им чиним добро. Људи уопште нису тако дивни да би се о њима требало толико бринути“.
Није ваљда да се не обазирете на јавно мњење?
„Нема човека који би чешће од Руса рекао: ’Шта ме брига шта ко о мени прича’, или ’ја уопште не марим за мишљење већине’, и нема човека који би више од Руса (поготово цивилизованог) стрепео од мишљења већине и плашио се шта ће ко о њему рећи или помислити“.
Global Look Press, Антон Романов
А да ли бисте ви у коментарима одговарали хејтерима?
„Постоји у крајњим случајевима степен последње циничне отворености, када живчан човек у љутини изгуби самоконтролу и већ се не плаши ничега, него је спреман на сваки скандал, и чак једва чека тај скандал.
Сада су хумор леп стил писања све ређа појава, а псовке се доживљавају као духовитост“.
Вас је тешко испровоцирати! За крај, шта бисте посаветовали представнику последње „Z генерацијe“?
„Главно је да не лажете сами себе. Човек који лаже самога себе и слуша сопствену лаж толико се срозава да више уопште не препознаје истину ни у себи, ни око себе, а самим тим не поштује више ни себе ни друге. А кад никога не поштује, он престаје и да воли. И онда, да би се нечим забавио, пошто нема љубави, препушта се страстима и грубим насладама, и на крају се у својим пороцима срозава до зверског стања. Све је то последица непрекидног лагања људи и самога себе“.
Прочитајте још! Шта нам је све рекао Лав Толстој у интервјуу којег није било