Да ли су у СССР-у подизане цркве? (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Совјетска власт је била позната по томе што се свим силама борила против Цркве. Манастири су затварани и претварани у затворе, храмови су дизани у ваздух или су коришћени као складишта. Овде можете прочитати шта је радила совјетска власт са руским храмовима које није уништила.

Са друге стране, 1921. године је у Москви завршена изградња старообредничког храма светог Николаја Чудотворца на градској „трошарини“, тј. скоро у самом центру града. Бољшевицима је то промакло у доба грађанског рата, али је храм био у функцији до почетка Другог светског рата.

У другој половини 1920-их се појавило неколико дрвених храмова у руској провинцији – у Псковској, Владимирској и Архангелској области. Касније су многи затворени, тј. у њима није било богослужења, али постоје и данас.

А овај храм из 1872. године, који је пројектовао познати архитекта Николај Шохин, неким чудом није срушен. Било је планирано да се у селу Љубљино у Московској области (данас је то насеље Љубљино у Москви), где је храм првобитно стајао, сагради ливница и машинска радионица, због чега је храм 1927. премештен и у село Рижево у Московској области.

Током 1930-их нису подизани храмови. Напротив, само су рушени или скрнављени. Куполе су скидане и претапане у муницију, бољшевици су убијали свештенике или их слали у логоре као народне непријатеље. Тако су третиране и њихове породице. Током 1930-их је преко 100.000 људи осуђено због веза са Црквом.

Шта се променило?

Стаљин је био један од најбескомпромиснијих бораца против религије. У његово време је дигнут у ваздух Храм Христа Спаситеља у Москви и затворене су хиљаде цркава и манастира. Али он је својевремено и сам био ђак богословије, тако да је вероватно схватао важност Цркве за народ, поготово у тешким тренуцима, а можда је и сам био верник. У сваком случају, када је почео Други светски рат он је на неки начин „рехабилитовао“ Руску православну цркву и дозволио богослужења и литије, па чак и отварање појединих храмова.

Историчари већином сматрају да су ти потези одраз Стаљиновог прагматизма, јер је патриотска агитација била неопходна за подизање морала у ратним условима. Јосиф Висарионович се 1943. године чак и састао са представницима Цркве. У том сусрету је изабран патријарх и договорено је да Црква и световна власт сарађују. Овде прочитајте више о томе зашто је Стаљин рехабилитовао Руску православну цркву?

Већ 1944. је у граду Саракташу (Оренбуршка област) дозвољена изградња храма посвећеног светом Симеону Верхотурском. Ту се појавила и верска заједница. Храм је током 1960-их затворен, преуређен и коришћен у друге сврхе, да би се током 2000-их на његовом месту појавио нови храм Свете Тројице.

После рата је у СССР-у (додуше, у провинцији) подигнуто још неколико храмова. Две цркве су, на пример, саграђене 1946. године у индустријском граду Магнитогорску на Уралу.

Цркве су подизане и у Средњој Азији и Казахстану, где су интензивно пресељавани народи из целог СССР-а.

Борба против Стаљиновог и других „култова“

Дошавши на власт, Никита Хрушчов је покренуо борбу против култа Стаљинове личности, а уједно свих осталих „култова“ у које је убројао све религије. Враћајући се на Лењинове догме он је одлучио да поново „раскрсти са религијом“. Поново је почело затварање храмова, а државна безбедност је будно пратила свештенике. Многи црквени објекти су предати световним организацијама које се баве културом, а 1964. године је основан Институт научног атеизма. Верским питањима су се бавиле посебне државне комисије.

Па ипак, чак и у том периоду су подизани храмови. На пример, неколико цркава чија изградња је одобрена још у Стаљиново време.

А у Москви су верници својим средствима и снагама 1956. године подигли нови дрвени храм на месту старог, који је изгорео у пожару.

Држава је водила строгу верску политику, али је изградња храмова често зависила од заједнице у локалу, као и од личности локалног епископа. На пример, архиепископ ташкентски и средњоазијски Ермоген (Голубев) се снашао тако што је добио дозволу за рестаурацију старог храма у Ташкенту, а онда је великом брзином организовао изградњу већег храма на том месту. Док је власт схватила шта се дешава храм је већ био готов. На исти начин је владика Ермоген успео да сагради неколико храмова у градовима Средње Азије. После тога је смењен, јер је осумњичен за антисовјетска схватања (током 1930-их је скоро 10 година провео у затвору).

Нове околности

Када је дошао на власт, Брежњев је ублажио Хрушчовљеву политику према Цркви. Дозволио је враћање храмова верницима и учврстио правоснажност црквених обреда на сахранама, као и верске симболе на надгробним споменицима.

Са друге стране, у Брежњевљево време су свештеници коришћени у борби против дисидената – приморавани да сарађују са специјалним службама.

Али зато је у овом периоду било дозвољено проширивање храмова и њихова доградња, па чак и изградња нових у случају потребе. Тако се током 1970-их и почетком 1980-их појавио читав низ нових цркава у разним градовима Совјетског Савеза.

У доба Горбачовљеве перестројке верска политика је преиспитана, тако да од краја 1980-их почиње враћање раније затворених храмова под окриље Цркве, да би 1990. године био донет закон „О слободи вероисповести“.