Осам популарних легенди о Достојевском: истина или не?

Kira Lisitskaya (Photo: Jan Vilímek, Jean Agélou, Public domain)
Да ли је Достојевски један од својих најбољих романа заиста написао за 26 дана? Је ли он стварно био помилован на губилишту, 10 минута пред стрељање? Зашто никада није имао новца? Овде проверавамо које су „гласине“ у вези са великим руским писцем истините, а шта је од тога измишљено.

Легенда бр. 1. Достојевски је у младости био опседнут телесним страстима и посећивао је јавне куће

Портрет Фјодора Михајловича Достојевског

Савременици Достојевског у књижевним круговима знали су да је његов интимни живот „неуредан“. Писац је и сам јадиковао због своје распуштености и неконтролисаности. Брату је 1845. године детаљно писао о томе: „Минушке, Кларушке, Маријане и сл. толико су се пролепшале да сада коштају ђаво и по. Недавно су ме Тургењев и Белински страшно изгрдили због неуредног живота“. У „Записима из подземља“ његов јунак каже за себе: „Препуштао сам се разврату у осами, ноћу, скривено, бојажљиво, са стидом“.

Са друге стране, генијалном писцу је било крајње тешко да се упознаје са женама из високог друштва. Одмах би се уплашио, могао је чак пасти и у несвест ако лепа дама поразговара са њим. Такав случај се догодио када је представљен једној лепотици на пријему. После тога је Достојевски постао јунак подругљивих стихова и причица, чему је у великој мери допринео његов пријатељ, књижевник Иван Панајев.

Временом се та ситуација потпуно променила. Достојевски је на самрти својој жени рекао: „Знај, Ања, да те никада нисам преварио, чак ни у мислима“. То је Ана Григорјевна Достојевска записала у свој дневник, додавши да ретко која жена може чути тако нешто од мужа после 14 година брака.

Проверено: ИСТИНА ЈЕ

Легенда бр. 2. Други писци су му се подсмевали

„Он је био мршав, ситан, светлокос, са болесном бојом лица“, рекла је за њега Авдотја Панајева, списатељица у коју је 25-годишњи Достојевски био до ушију заљубљен. Сам он је за себе говорио да је „квазимодо“. Али други писци му се нису смејали због изгледа или идеја, него због понашања.

У то доба је он доживљаван као човек који пише сентименталну уличну прозу и крими приче, а мисли за себе да је геније. Често се за њега говорило да је „раздражљив“, да „није самоуверен“, „прави је психопата“ и „жалосно самољубив човек“. Многи тадашњи писци га нису волели, приговарајући да Достојевски себе сматра бољим од осталих писаца и очекује да му сви указују посебно поштовање.

Николај Некрасов и Иван Тургењев су за њега рекли да је „румена бубуљица на носу руске књижевности“. Тургењев је проширио причу да је Достојевски, наводно, тражио да се његови „Јадни људи“ у часопису „Петербуршки зборник“ украсе златним оквиром. То је била измишљотина, али су многи поверовали јер се уклапала у представу о Достојевском.

Проверено: ИСТИНА ЈЕ

Легенда 3. Достојевски – педофил

Ф. М. Достојевски. Почетак1860-их.

Књижевни критичар Николај Страхов, који се позиционирао као пријатељ Достојевског, у писму Лаву Толстоју од 23. новембра 1883. године пожалио се да не може да напише добру рецензију на дела Достојевског јер познаје и његове лоше стране. „Он је имао склоност да напакости, и хвалио се тиме. Висковатов ми је испричао како се он похвалио да је у парном купатилу пао у блуд са девојчицом коју му је довела гувернанта“, написао је Страхов.

Толстој није на то реаговао. Он је избегавао да се лично упозна са Достојевским али је високо ценио његова дела. После смрти Достојевског његова супруга Ана Григорјевна је изричито оповргла причу о саблажњавању девојчице, истакавши да је та епизода била у рукопису романа „Зли дуси“, што значи да је измишљена. Па ипак, ова клевета је још дуго колала у појединим круговима.

Касније се испоставило да је Страхов имао мотив да изблати генијалног писца. Наиме, после смрти Достојевског 1881. године Страхов је позван да уреди његов архив, и тада је у рукописима наишао на лоше мишљење о себи. Достојевски га је окарактерисао као човека без принципа „спремног да прода све и свја“. Како је истакла научница Лија Розенблум, Страхов је схватао да ће тај текст једнога дана бити објављен, као и Толстојева преписка. Тако је дошао на идеју да се „дугорочно“ освети. И добро је проценио, јер је Толстојева преписка објављена током 1910-их, а рукописи Достојевског тек 1970-их. Целих 60 година Страхова нико није могао оптужити за клевету.

Проверено: НИЈЕ ИСТИНА

Легенда бр. 4. Осуђен је на смрт, али је помилован само пар минута пре стрељања

Инсценација погубљења на Семјоновском тргу.

Данас би се рекло да је Достојевски ширио екстремистичку литературу која позива на рушење режима у земљи. Због тога је осуђен на смрт заједно са другим завереницима.

Реч је о кружоку Петрашеваца (назив је добио по мислиоцу Михаилу Буташевичу-Петрашевском, код кога су се чланови кружока састајали) коме је припадао и Достојевски. Малобројни Петрашевци су заиста желели да организују револуцију, а већина је углавном проучавала и пропагирала утопијске социјалне идеје 19. века (због чега су Петрашевци окарактерисани и као „комунисти“). Често су говорили и о руглу кметства, цензури и подмитљивости чиновника. Многи Петрашевци су били књижевници, писци, научници и студенти. Кружок је, међутим, растурен управо због „покушаја“ свргавања власти. Петрашевски је оптужен за „замисао да свргне државно уређење“, а Достојевски и још 19 људи за ширење копија писма књижевног критичара Висариона Белинског писцу Николају Гогољу које је садржало критику власти. Оптужени су и зато што нико није пријавио властима да је један члан кружока прочитао свој текст са препорукама како да се свргне цар.

Осуђеници су доведени на стрељање и прва тројица су изведена испред стубова. Достојевски је био шести по реду. Али све је то била само представа са циљем да их заплаши, јер је већ било спремно царево помиловање и одлука да се погубљење замени другим казнама. Одлука о помиловању је прочитана када су првој тројици већ биле везане очи и када је издата наредба: „Нишани!“ Оно што је доживео тада, „на ивици смрти“, Достојевски је касније описао у „Пишчевом дневнику“: „Скоро сви осуђеници су били уверени да ће пресуда бити извршена и доживели су бар десет ужасних, бескрајно страшних минута у очекивању смрти“.

Проверено: ИСТИНА ЈЕ

Легенда бр. 5. Достојевски је мрзео Јевреје

Фјодор Достојевски

Достојевски је често писао о Јеврејима, а опште закључке је изнео у „Пишчевом дневнику“. Он јесте упућивао доста примедби Јеврејима, понекад и оштрим изразима, па су га многи убројали у антисемите (истине ради, Достојевски није критиковао само Јевреје, него и Пољаке, Французе, Немце и друге народе, јер је безрезервну љубав гајио само према „руском народу-богоносцу“).

У тексту „Јеврејско питање“ је објаснио свој став: он није могао да размишља о проблeмима јеврејског народа када је у земљи било превише људи који су живели у истим или још горим условима. Достојевски је имао у виду жалбе Јевреја да су лишени слободе избора места становања (у Руској империји им је било дозвољено да живе само на одређеним местима), а у исто време је било двадесет три милиона Руса који су били кметови и живели су у још тежим условима. Он није био наклоњен јеврејским предузетницима који су запосели штампу и ширили антируску пропаганду и исто толико дрско је критиковао руске либерале који су „пузали на коленима пред Западом“ и презирали сопствену земљу.

Чланак је завршио жељом да се „потпуно прошире права јеврејског племена“, али под условом „да се та права усвоје и користе без штете по аутохтоно становништво“.

У преписци са руским публицистом Аркадијем Ковнером Достојевски пише: „Кажем вам да ја уопште нисам непријатељ Јевреја и никада нисам то био! Али већ само 40-вековно (како ви кажете) њихово постојање доказује да то племе има изузетно снажну животну снагу која током читаве историје није могла а да се не преточи у разноразне status in statu [држава у држави]“.

Проверено: НИЈЕ ИСТИНА

Легенда бр. 6. Оставио жену на самрти и побегао са љубавницом у иностранство

Марија Дмитријевна Достојевска, девојачко Констант, а по првом мужу Исајева (1824-1864) је 1857. постала прва жена Достојевског.

Његову прву жену Марију савременици су описивали као витку, „доста лепу“ плавушу, посебно истичући њену „страственост, егзалтираност, живахност и осећајност“. Венчали су се када је Достојевски имао 34 године, а брак је формално трајао осам година. Фактички, међутим, њихов заједнички живот није дуго трајао. Готово одмах су почели да живе одвојено, не само у различитим кућама, него понекад и у различитим градовима. И једно и друго су имали везе „са стране“.

Неслога је почела када је Достојевски током меденог месеца добио напад епилепсије. Пре тога су му лекари говорили да су у питању обични нервни сломови који могу да прођу уколико се промени начин живота. Овога пута, међутим, лекар је недвосмислено установио да је у питању епилепсија. „Да сам сигурно знао да имам праву епилепсију, не бих се женио“, написао је он касније брату.

Достојевски је заиста на прво путовање у иностранство 1862. године отишао без жене, а она је тада већ боловала од туберкулозе. Али током 1860-их (умрла је 1864) он је све време покушавао да олакша њене патње, водио ју је по лекарима из једног града у други, плаћао жене да воде рачуна о њој и био са њом до последњег тренутка њеног живота.

Касније је написао: „Она ме је волела бескрајно, и ја сам њу волео немерљиво, али ми нисмо срећно живели... То је најпоштенија, најблагороднија и највеликодушнија жена од свих које сам у животу упознао“.

Проверено: НИЈЕ ИСТИНА

Легенда бр. 7. Био је готово сиромах

Руски писац Фјодор Достојевски

Достојевски је зарађивао за живот углавном објављујући своја дела. За текстове објављене у књижевним часописима добијао је скромне хонораре. Уопште није умео да зарађује новац нити да штеди. Поврх свега, на његову финансијску ситуацију је негативно утицала и коцкарска страст.

Стање се погоршало нарочито после смрти прве жене. Убрзо затим је умро и брат Михаил, са којим је Достојевски заједно издавао часопис „Време“, за шта је утрошена прилично велика сума новца. Када је часопис угашен због једног проблематичног чланка, Фјодор Михаилович је морао самостално да излази на крај са свим финансијским потешкоћама и дуговима. Али није престајао да се коцка (и да готово увек губи). Био је већ у браку са другом женом Аном када су продали бурме и свадбена одела јер је велики писац поново све прокоцкао.

Проверено: ИСТИНА ЈЕ

Легенда бр. 8. Написао је роман за 26 дана

Ф. М. Достојевски 1872.

Сиромаштво је подстицало писца на екстремне кораке. Тако је он 1866. године склопио уговор са издавачем Фјодором Стеловским који је по Достојевског био погубан, а све да би добио аванс. Уговор га је обавезивао да до 1. новембра исте године напише за Стеловског нови роман одређеног обима. Ако не стигне, Стеловски добија сва права на објављивање свих пишчевих дела у наредних 9 година и може да их издаје где хоће и како хоће, без обавезе да Достојевском плати хонорар.

Посао је „шкрипао“, а на нервној бази су се учестали напади епилепсије. На крају крајева Достојевски је ангажовао стенографкињу којој је издиктирао роман. Та стенографкиња је била Ана Сниткина, његова будућа друга жена. Они су удвоје радили на роману „Коцкар“ који је имао 400 страница. Била је то тема која је писца у том тренутку највише мучила. Написали су га за само 26 дана. Роман је завршен три дана пре истека рока.

Проверено: ИСТИНА ЈЕ

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“