„Москва сузама не верује“ – шта значи та популарна фраза?

Russia Beyond (Mordolff / Getty Images, Мосфильм)
Зашто је Реган много пута гледао филм „Москва сузама не верује“ и како је све то повезано са монголско-татарским јармом и московском тиранијом? Где су корени ове чувене фразе?

„Ништа нисам схватио“, рекао је председник САД Роналд Реган пошто је неколико пута (осам пута, тврде поједини извори) одгледао мелодраму Владимира Мењшова „Москва сузама не верује“. Амерички председник је сам објаснио да је у периоду зближавања САД и Совјетског Савеза, уочи сусрета са Михаилом Горбачовом, хтео да најзад предузме нешто како би боље схватио „загонетну руску душу“. Али тај труд је био узалудан.

На церемонији затварања Самита у Женеви, совјетски лидер Михаил Горбачов и амерички председник Роналд Реган не могу да гледају један у другог, 21. новембра 1985. године.

Филм са метафоричним називом добио је 1980. године Оскара за најбољи страни филм. Неколико генерација совјетских грађана је ово филмско остварење доживљавало као култно, а фраза „Москва сузама не верује“ асоцирала их је искључиво на дотични филм. Шта она заправо значи?

Истина о „суровом“ граду

Три младе провинцијалке долазе у Москву на факултет. Живе у једној соби студентског дома и намеравају да постигну успех у великом граду. У првом делу филма главна јунакиња Јекатерина се по угледу на цимерку представља као професорова ћерка и ступа у интимну везу са симпатичним Московљанином чија породица припада средњој класи. Убрзо затим остаје у другом стању, после чега обмана излази на видело и младић је оставља.

Москва сузама не верује“, редитељ Владимир Мењшов.

Радња другог дела се дешава 20 година касније. Јекатерина је у међувремену постала успешна жена. Од обичне ткаље у фабрици напредовала је до директорке великог предузећа и сама одгајила ћерку. Само што није имала среће на личном плану.

Ова совјетска „бајка“ има срећан крај. Историја о совјетској средњој класи и жени која је сама све постигла завршава се тамо где је и почела – Јекатерина среће „човека из својих снова“.

Филм је и данас цењен због препознатљиве аутентичности животне приче. Многи житељи унутрашњости сањају о томе да дођу у главни град и снађу се у њему. Чак примењују и исте методе.

„Москва сузама не верује“ је израз који се користи када нечије сузе и жалопојке због великих проблема не изазивају саосећање и не могу да помогну у решавању тих проблема. Огромни мегаполис је ту послужио као амблем.

Владимир Даљ у „Пословицама руског народа“ (издање из 1989. године) наводи ову фразу као пословицу, уз следећу примедбу: „тј. нико се неће сажалити. Сви су туђини“. А 1866. у причи „Девојка-ратница“ јунакиња Николаја Лескова изговара овакав монолог:

„Ево погледајте, каже, моје сузе. Какве везе, кажем ја, имају сузе? Јесу сузе, мени самој је тебе веома жао, али Москва сузама не верује, каже пословица. За њих се не добија новац“.

Татарски порези

Фраза је далеко старија чак и од Лесковљевих дела, и то не мало – старија је четири-пет столећа.

Репродукција минијатуре „У кнежевини великог кнеза Ивана Даниловича Калите“ из рукописа „Живот Сергија Радоњешког“.

Према једној верзији, појавила се у доба староруског кнеза Ивана Калите, познатог по неподношљиво тешким порезима. То је био 13. век, када је Бату-кан, унук Џингис-кана, похарао руске кнежевине. Био је то период феудалне распарчаности Русије, када није постојала јединствена централна власт. Кнежевине су биле одвојене једна од друге и свака је бринула о својој територији. У то време је Русија била под јармом Хорде, тако да су једне кнежевине ратовале са завојевачима и од тога још више слабиле, а друге су покушавале да направе споразум и избегну разорне и крваве најезде.

Московски кнез Иван Калита је био присталица преговарања са Хордом. Он је у договору са каном убирао највећи могући данак од руских кнезова, а они су заузврат добијали гаранције да неће бити казнених операција. По речима хроничара, нови систем односа између Русије и Хорде резултирао је чињеницом да целих 40 година није било татарских најезди. За време те „велике тишине“ кнежевине су се повратиле и ојачале, тако да су затим могле да пруже и отпор Татарима.

Са друге стране, за све то време порези су бацали људе у очајање. Не зна се тачна вредност тих намета. Историчари сматрају да се она може поредити са буџетом мање државе. Понекад су кнезови морали да позајмљују новац од трговаца, чак и од страних трговаца, не би ли некако прикупили тако велику суму. Неки од њих до своје смрти нису могли да врате тај дуг, па је он прелазио у наследство. Био је то такозвани „бесерменски дуг“ (Руси су за све муслимане користили израз „бесермени“).

Калита је добио крајње ефикасан инструмент за утицај на друге кнезове, па је поврх ионако високог данка тражио „још“, и то за потребе Московске кнежевине. То је у становништву изазвало недоумице. Често се постављало питање „Колико треба да се плати московском кнезу?“ У Москву су упућивани „челобитчики“, тј. људи који су „са сузама“ молили Калиту да смањи дажбине, али је он био неумољив. Штавише, брутално је сузбијао свако „таласање“ у народу и јавно кажњавао такве молиоце. Тако је настао израз „Москва сузама не верује“.

Калита је владао до 1340. године и током свог кнезовања је сабрао огромно богатство које је трошио на куповину нових територија. Узгред, надимак „Калита“ по коме је он постао познат у историји на староруском језику је имао значење „буђелар са новцем“.

Московска тиранија

Сергеј Иванов, „Баскаци“ (представници татарско-монголске власти), 1909.

Друга верзија порекла фразе упућује на период после татарско-монголског јарма, тј. на 15. век и доба цара Ивана III, који је остао познат и као Иван Велики. Епитет „Велики“ је с правом заслужио, јер је његово највеће достигнуће било коначно ослобођење Русије од доминације Хорде 1480. године.

Николај Шустов, Московски кнез Иван III је срушио татарски јарам, раскинуо ханску грамоту и наредио да се убију посланици, 1862.

Поред тога, за време Ивана III је коначно дошао крај распарчаности – Русија је постала јединствена држава, проширила се шестоструко и постала већа од свих других држава Европе. Цар је нове територије откупљивао или освајао. Највеће територијално проширење Москва је остварила у другој половини 15. века када је припојила Новгородску републику. Слабо насељена Новгородска земља са њеним природним богатствима и излазом на море изгубила је тим припајањем своју самосталност и од тада се њоме управља из Москве.

Могуће је да се управо у том периоду појавио израз (дужи и нешто другачији од израза који је дошао до нас): „Москва бије врхом стопала и Москва сузама не повлађује“. Тући врхом стопала је значило ударити тако да човек изгуби равнотежу и падне на леђа.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“