Како се Русија борила против псовања

Кира Лисицка (Photo: Unsplash; Public domain)
Вулгарне речи су одвајкада део језика, али су власти покушавале да регулишу ту сферу, и понекад прилично брутално.

Псовке су упадљива особина сваког језика, а посебно руског. Стиче се утисак да су оне одувек биле неодвојиви део руске културе, и да помоћу њих расположење или мисао може много јасније да се изрази. Руски језик је у том смислу посебан јер се толики број вулгарних речи које он има не може лако срести у другим језицима, мада су све то изведенице од свега неколико коренских речи.

Како је псовање третирано пре појаве хришћанства?

Словенска паганска племена су користила псовке чак и у обредима. Помоћу њих су, на пример, људи „изгонили“ нечисту силу из куће.

Несторова хроника (први руски летопис „Повест минулих лета“) каже да су словенска племена пре крштавања Русије „живела у шуми као и све звери, и људи су јели све што је нечисто и псовали пред очевима и снахама“.

У хришћанству се псовање третира као грех, а људи који псују заправо на тај начин угађају демонима. У житијима светих се често срећу епизоде где човек опседнут демонима псује и хули.

Али хришћански идеал није лако достићи, и зато се псовке срећу у разним изворима, па и у порукама писаним на брезовој кори из 11. века, а такође у многим документима. У 17. веку је постојао чак и један свештеник који је обилато користио разноврсне вулгарности у своме тексту. Био је то чувени „протопоп Авакум“. Он се, додуше, одвојио од званичне Цркве и отишао у раскол, а и текст о коме се ради је сопствено житије које је он сам написао (што никако није карактеристично за жанр житија). Било како било, те псовке су један од разлога што је аутобиографија протопопа Авакума дуго била забрањена, и што је објављена тек почетком 19. века.

Прве забране и казне

У старој Русији је псовање третирано као „лавеж“. Многи руски кнезови нису одобравали употребу вулгарности у разговору. Уврежено је мишљење да су у време Ивана III и Василија III за псовање на јавном месту људи кажњавани бичевањем или батинањем. У борби против псовања посебно је био ревностан Иван Грозни.

Цар Алексеј Михајлович је 1648. године издао први указ о забрани псовања уз следећу напомену: „За такво противљење хришћанском закону ... биће у Нашој великој немилости, и биће подвргнут суровој казни“. Цар је прогонио и лакрдијаше, људе који су забављали народ певањем песама веома непристојног садржаја (овде прочитајте више о њима).

„Процват“ псовања и сурове казне

Забране, међутим, нису имале посебног ефекта. За време Петра Првог псовање је доживело прави „процват“, јер и сам цар није имао ништа против сочне псовке. Он је само инсистирао на строгом поретку у армији, па је у „Војном уставу“ из 1715. године неколико чланова посвећено псовању и кажњавању богохулника. Казна за хулу је било опаљивање језика усијаним гвожђем, па чак и одсецање главе.

Нешто блаже је кажњавано псовање које не садржи хулу на Бога, него је изговорено „из чисте лакомислености“. За први и други такав прекршај војник је могао завршити у самици и остати без плате, али за трећи покушај би једноставно био стрељан.

Од 18. века је цензура будно мотрила да се псовке случајно не појаве у штампаним текстовима, и зато је вулгарна лексика у руском језику добила епитет „нецензурисана“ („нецензурная“). Са друге стране, није било ништа необично да високообразовани људи у личној преписци користе псовке. Највећи руски песник Александар Пушкин је између осталог познат и по томе што је писао и забавне стихове пуне вулгарности.

Псовање у СССР-у

Совјетска власт је ставила себи у задатак да описмени цело становништво, а уједно и да језик учини благороднијим. Па ипак, псовке су и даље биле присутне у широким народним масама, поготово у затворима.

У совјетским медијима вулгарности су биле недопустиве. Кривични закон није стриктно прописивао казну „за псовање“, али су постојале казне за „јавну увреду“, за „увредљиво испољавање непоштовања“ и „испољавање непоштовања према појединцу и друштву у целини“. За тако нешто је починилац могао да добије шест месеци затвора.

Са друге стране, забрана је често подстицала људе да истражују „народни језик“, тако да су у незваничној совјетској литератури и музици псовке ипак фигурирале, и шириле су се помоћу „самиздата“ (тј. преписане или прекуцане литературе без дозволе цензуре).

Да ли је сада дозвољено псовање?

Од 2014. године у Русији је на снази закон о забрани ненормиране лексике у јавном простору, тј. у књижевности, медијима, позоришту и филму, на концертима и масовним манифестацијама. Штампани и аудио-визуелни садржаји у којима се користи ненормирана лексика морају имати посебну ознаку. За кршење закона предвиђена је новчана казна или казна затвора у трајању од 15 дана. Од 2021. године у Русији је кажњиво и псовање на интернету уколико су псовке и други непристојни изрази упућени другим лицима са циљем да их увреде.

Експерти су израчунали да се после забране број посовки на интернету повећао. Филолог Андреј Шчербаков са Института руског језика „Пушкин“ сматра да је држава свакако дужна да регулише сферу јавне комуникације, али да није могуће сваком грађанину појединачно доделити личног „лингвистичког полицајца“: „Далеко важније је усмерити напоре на подизање општег нивоа културе“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“