„Прве даме“ велике књижевности: Пет руских списатељица

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Наталија Долгорукова (1717-1771)

Наталија Борисовна Долгорукова, девојачко Шереметјева (1714-1771).

Public domain

Сматра се да је кнегиња Наталија Долгорукова једна од првих руских списатељица и ауторки мемоара. Она је у животу прошла из једне крајности у другу – од радо виђене личности на двору Петра II преко мужевљеве немилости и прогонства у Сибир до одласка у манастир.

Оставила је у наслеђе „Својеручне белешке кнегиње Наталије Борисовне Долгоруке, ћерке г. фелдмаршала грофа Бориса Петровича Шереметева“. Историчар књижевности Дмитриј Свјатополк-Мирски је у њеном тексту похвалио „искреност приче“ и „велелепоту и изузтну чистоћу руског језика“.

2. Ана Буњина (1774-1829)

А. П. Буњина, портрет.

Александар Варнек

Ана Буњина је прва професионална руска песникиња, или, како су је звали, „руска Сапфа“ (Иван Буњин је из њеног рода). Она је писала оде јунацима и величала њихове подвиге, због чега су је хвалили Карамзин и Державин. Са друге стране, млађи савременици „златног века руске поезије“ су сматрали да су њени стихови старомодни, а за Буњину су говорили да је „поетски леш“. И Александар Пушкин је у ироничном контексту помињао њене „бесмислице“ и „глупе стихове“. На њен рачун се са пуно злобе шалио и Константин Баћушков, алудирајући на Сапфино самоубиство: „Али на моју несрећу, / Ти не умеш да дођеш до мора“.

3. Надежда Дурова (1783-1866)

Надежда Дурова

Public domain

Одважна „девојка-коњаник“ служила је у армији и ратовала против Наполеона. Инсистирала је да је сви зову Александар Александров. Њено главно дело су „Записи девојке-коњаника“. Први пут их је објавио А. С. Пушкин. Он је заправо и открио личност Дурове и њену тајну, супротно њеној вољи. Она је због тога била веома револтирана, али јој је Пушкин одговорио: „Будите храбри, закорачите на поприште књижевности са истом храброшћу са којом ступате на поприште које вас је прославило“.

Дурова је писала о своме животу и о ужасном, увредљивом положају жена у оно доба, које су, по Надеждиним речима, „живеле и умирале у ропству“. Она прича о својој чврстој одлуци да се по сваку цену дистанцира „од пола који је, како сам ја мислила, под Божијим проклетством“. Описује и то како је на превару ступила у службу, а такође прве битке у којима је учествовала.

Овде сазнајте више о Надежди Дуровој, првој жени са официрским чином у Русији

4. Јекатерина Авдејева (1788-1865)

Public domain

За разлику од већине списатељица, које су биле племкиње, Авдејева је потицала из трговачке породице и није имала никакво (чак ни домаће) образовање. Живела је у Иркутску, много је путовала и написала „Записе и белешке о Сибиру“ (1837), једну од првих руских књига из области етнографије. То је збирка прича о животу и обичајима мештана. Уз књигу је приложила и записе локалног фолклора и старих руских песама.

Касније је Авдејева писала књиге о вођењу домаћинства и народној медицини, кувар и зборнике песама, а објавила је и народне бајке за децу које је сама записала. Каснији фолклористи и скупљачи бајки веома високо су ценили њен труд, као и чињеницу да је она објавила „оригиналне записе из народних уста“. У Русији се 1859. године појавио „Књижевни фонд“ за помоћ писцима, одакле је Авдејева добијала пензију до краја живота.

5. Софија Коваљевска (1850-1891)

Софија Коваљевска, математичар.

Michael Nicholson/Corbis/Getty Images

Коваљевска је позната пре свега као прва жена на свету која је била професор математике. Али генијалан човек има многе таленте, па је и она имала довољно стваралачке снаге и за бављење књижевношћу. Писала је на руском и шведском језику будући да је један део живота провела у Шведској. Област њених интересовања било је слободоумље и превирање у круговима омладине током 1860-их (томе је посвећен њен роман „Породица Воронцових“), а такође покрет „народничества“ 1870-их.

Једно од њених најпознатијих дела је прича „Нихилисткиња“ из 1884. године. Заснована је на истинитој причи о Пушкиновој рођаки Вери Гончаровој. Вера је одлучила да се уда за човека кога није познавала, а који је био оптужен и осуђен као револуционер „народник“ (и Коваљевска је помагала да се издејствује дозвола за тај брак). Повест је објављена на шведском и руском језику, али је у Русији готово одмах забрањена. Цензор је забрану образложио симпатијама према нихилизму, а такође чињеницом да се у делу „на језив начин приказује судбина политичких злочинаца и суровост наших власти према њима“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!