Драги читаоци,
да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:
- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
1. Наталија Долгорукова (1717-1771)
Public domain
Сматра се да је кнегиња Наталија Долгорукова једна од првих руских списатељица и ауторки мемоара. Она је у животу прошла из једне крајности у другу – од радо виђене личности на двору Петра II преко мужевљеве немилости и прогонства у Сибир до одласка у манастир.
Оставила је у наслеђе „Својеручне белешке кнегиње Наталије Борисовне Долгоруке, ћерке г. фелдмаршала грофа Бориса Петровича Шереметева“. Историчар књижевности Дмитриј Свјатополк-Мирски је у њеном тексту похвалио „искреност приче“ и „велелепоту и изузтну чистоћу руског језика“.
2. Ана Буњина (1774-1829)
Александар Варнек
Ана Буњина је прва професионална руска песникиња, или, како су је звали, „руска Сапфа“ (Иван Буњин је из њеног рода). Она је писала оде јунацима и величала њихове подвиге, због чега су је хвалили Карамзин и Державин. Са друге стране, млађи савременици „златног века руске поезије“ су сматрали да су њени стихови старомодни, а за Буњину су говорили да је „поетски леш“. И Александар Пушкин је у ироничном контексту помињао њене „бесмислице“ и „глупе стихове“. На њен рачун се са пуно злобе шалио и Константин Баћушков, алудирајући на Сапфино самоубиство: „Али на моју несрећу, / Ти не умеш да дођеш до мора“.
3. Надежда Дурова (1783-1866)
Public domain
Одважна „девојка-коњаник“ служила је у армији и ратовала против Наполеона. Инсистирала је да је сви зову Александар Александров. Њено главно дело су „Записи девојке-коњаника“. Први пут их је објавио А. С. Пушкин. Он је заправо и открио личност Дурове и њену тајну, супротно њеној вољи. Она је због тога била веома револтирана, али јој је Пушкин одговорио: „Будите храбри, закорачите на поприште књижевности са истом храброшћу са којом ступате на поприште које вас је прославило“.
Дурова је писала о своме животу и о ужасном, увредљивом положају жена у оно доба, које су, по Надеждиним речима, „живеле и умирале у ропству“. Она прича о својој чврстој одлуци да се по сваку цену дистанцира „од пола који је, како сам ја мислила, под Божијим проклетством“. Описује и то како је на превару ступила у службу, а такође прве битке у којима је учествовала.
Овде сазнајте више о Надежди Дуровој, првој жени са официрским чином у Русији
4. Јекатерина Авдејева (1788-1865)
Public domain
За разлику од већине списатељица, које су биле племкиње, Авдејева је потицала из трговачке породице и није имала никакво (чак ни домаће) образовање. Живела је у Иркутску, много је путовала и написала „Записе и белешке о Сибиру“ (1837), једну од првих руских књига из области етнографије. То је збирка прича о животу и обичајима мештана. Уз књигу је приложила и записе локалног фолклора и старих руских песама.
Касније је Авдејева писала књиге о вођењу домаћинства и народној медицини, кувар и зборнике песама, а објавила је и народне бајке за децу које је сама записала. Каснији фолклористи и скупљачи бајки веома високо су ценили њен труд, као и чињеницу да је она објавила „оригиналне записе из народних уста“. У Русији се 1859. године појавио „Књижевни фонд“ за помоћ писцима, одакле је Авдејева добијала пензију до краја живота.
5. Софија Коваљевска (1850-1891)
Michael Nicholson/Corbis/Getty Images
Коваљевска је позната пре свега као прва жена на свету која је била професор математике. Али генијалан човек има многе таленте, па је и она имала довољно стваралачке снаге и за бављење књижевношћу. Писала је на руском и шведском језику будући да је један део живота провела у Шведској. Област њених интересовања било је слободоумље и превирање у круговима омладине током 1860-их (томе је посвећен њен роман „Породица Воронцових“), а такође покрет „народничества“ 1870-их.
Једно од њених најпознатијих дела је прича „Нихилисткиња“ из 1884. године. Заснована је на истинитој причи о Пушкиновој рођаки Вери Гончаровој. Вера је одлучила да се уда за човека кога није познавала, а који је био оптужен и осуђен као револуционер „народник“ (и Коваљевска је помагала да се издејствује дозвола за тај брак). Повест је објављена на шведском и руском језику, али је у Русији готово одмах забрањена. Цензор је забрану образложио симпатијама према нихилизму, а такође чињеницом да се у делу „на језив начин приказује судбина политичких злочинаца и суровост наших власти према њима“.