Које књиге су волели руски цареви

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Иван Грозни

Иван IV није био познат само по суровој нарави, него и по једној од највећих библиотека онога доба. Сматра се да је у њој било књига које је донела још Софија Палеолог из Константинопоља, као и рукописа који су припадали Јарославу Мудром. Иван Грозни је и сам стално допуњавао ту библиотеку. Он је између осталог радо читао римске писце, чији су текстови превођени специјално за руског цара. Читао је, на пример, „Историју“ Тита Ливија и Јустинијанов законик. Волео је и историјат Тројанског рата, описан у „Хронографији“ византијског писца Јована Малале и „Повест о стварању и освајању Троје“. Епски опис Тројанског рата оставио је на Ивана Грозног јак утисак. Цар је чак и одбеглог великодостојника Андреја Курбског у преписци оптуживао да овај није частан попут Антенора и Енеја.

Петар I

Цар Петар I је своју библиотеку стварао полазећи од интереса државе. Наручивао је преводе књига из архитектуре, грађевине, технике и ратне вештине. Руски император је и лично познавао поједине издаваче и продавце књига. На пример, често је посећивао радњу Холанђанина Жака Деборда. Тамо је набавио тридесетак књига, између осталог из бродарства, баштованства и историје трговине. У колекцији књига се одразило и царево интересовање за необичне појаве. Петар I је имао књигу немачког аутора о разним чудним појавама, почев од необичног изгледа људи до проласка комете, а такође веома подробан астролошки календар Данца Тиха Браге са ауторовим личним белешкама.

Катарина II

„Већ неколико година сам уобичајила да увек имам књигу уз себе. Чим ми се укаже згодан тренутак ја читам књигу“, рекла је Катарина II.

Она је заволела књиге још у детињству, када је открила Расина и Лафонтена. По доласку у Русију принцеза Софија Августа Фредерика од Анхалт-Зербста је увела правило читања као своју обавезу и до краја живота је ујутру и увече по два сата посвећивала књигама и писању. Била је врло пробирљива. У кругу њених интересовања били су Рабле, Мишел де Монтењ и Цицерон. Детаљно је, страницу по страницу, проучавала вишетомну „Историју Немачке“ оца Бара и енциклопедију Дидроа и Даламбера, као и Монтескјеов „Дух закона“. Савременици су били одушевљени Катаринином начитаношћу. Императорка је без напора цитирала дела античких филозофа, а Ликургове и Периклове текстове је знала напамет.

Посебно су јој били блиски француски мислиоци. Дописивала се са Жаном Лероном Даламбером, и чак га је позвала у Русију да буде васпитач великог кнеза Павла Петровича. Од Денија Дидроа је купила библиотеку за 15.000 ливри, а њега је именовала за кустоса и наредила да му се одмах исплати зарада за 50 година унапред. Тек после смрти аутора „Енциклопедије“ та библиотека је пребачена у Русију.

Волтер је био највеће царичино откриће. Она је била његова предана поклоница и годинама се дописивала са њим. После Волтерове смрти је стекла библиотеку омиљеног писца и чак је планирала да у Царском Селу направи посебан замак за ту библиотеку, али је на крају распоредила књиге у својим личним одајама.

Александар III

„Он је много волео руску књижевност. О чему год да се поведе разговор, дешавало се да он све зна, све је читао“, рекао је гроф Сергеј Шереметјев за Александра III. Омиљени писац руског императора био је Фјодор Достојевски. Цела породица је читала његова дела. Велики руски писац је оставио снажан утисак и на Александра II и његове синове Сергеја и Павла.

Престолонаследник је најпре прочитао „Злочин и казну“ заједно са супругом Маријом Фјодоровном. Када је сазнао да се царска породица интересује за његову личност, Достојевски је почео да им шаље своје нове књиге – „Зле духе“, „Браћу Карамазове“ и „Пишчев дневник“. Почели су и да се дописују. Фјодор Михаилович им је у преписци откривао замисли својих будућих романа и наглашавао важност руске идеје. Срели су се у Аничковом дворцу без икаквих церемонија. Писац није нашао за сходно да испоштује дворски бонтон и понашао се уобичајено. Касније, када је сазнао за смрт Достојевског, Александар III је био искрено жалостан. Он је сматрао да тај губитак нико не може надокнадити.

Николај I

„Реци цару да ми је жао да умрем. Био бих увек њему на услузи. Реци да му желим да дуго, веома дуго царује, да му желим срећу у његовом сину, срећу у његовој Русији“. То је Пушкин на самрти поручио Николају I преко Василија Жуковског.

Император је 1826. године вратио песника из Михаиловског, где га је отерао у прогонство после Устанка декабриста, а затим га је примио и између осталог се распитивао и за устанак. На растанку му је цар саопштио да ће убудуће он бити први Пушкинов читалац и његов цензор. И заиста, од тада је Николај I пажљиво проучавао песникова дела. На пример, за „Грофа Нулина“ је рекао да је „врло леп комад“, а у „Борису Годунову“ је много тога прецртао, иако је Пушкин молио да се дозволи објављивање интегралне верзије.

Николај I је познавао и аутора „Мртвих душа“. Николај Гогољ је постао чувен на двору по „Вечерима у сеоцету крај Дикањке“, па је временом уобичајио да своја нова дела шаље и царској породици. Император је дозволио да се „Ревизор“ постави на сцену у позоришту, и чак је био на премијери, а затим је наредио и министрима да погледају представу.

Николај II

Цар Николај II Романов је био страствени читалац. Много је читао, кажу да је „гутао“ књиге. Посебно је волео Гогоља. Понекад је породица последњег руског императора радије проводила време у заједничком читању него у бучним забавама. Сам цар је често читао укућанима наглас, најчешће поглавља из дела Ивана Тургењева, Николаја Лескова и Антона Чехова. Нашао је времена и за доживљаје Шерлока Холмса, и за авантуристичке романе Александра Диме „Три мускетара“ и „Гроф Монте Кристо“, као и за „Дракулу“ Брема Стокера. После револуције Николај II се посветио проучавању „Историје Византијске империје“ Фјодора Успенског, а у Јекатеринбургу, пред мученичку смрт, император је своје време посвећивао читању Светог Писма и дела Николаја Салтикова-Шчедрина.