Петнаестак минута пре почетка представе на историјској сцени Маријинског театра у узаном ходнику испред шминкернице ради се ужурбано. Мајстори брзим и увежбаним покретима наносе извођачима шминку. Њихове колеге, задужене за костиме, помоћу свеске са цртежима проверавају да ли је одело спремно за следећу сцену.
На треће звоно извођачи излазе на сцену. Завеса је спуштена док оркестар интонира увертиру. Уметнице мимичког ансамбла се загревају а солисти заузимају своја места. Око извођача се подиже магла из машине за специјалне ефекте.
Јубиларну 240. сезону отвара опера Ђоакина Росинија „Италијанка у Алжиру“. Сала је дупке пуна јер оркестром диригује маестро Валериј Гергијев, уметнички руководилац Маријинског театра. Завеса се подиже уз буран аплауз и представа почиње.
Историјска сцена Маријинског театра увек је била и остала култно место за житеље и госте Петербурга. Посебно се цени због тога што уводи гледаоца у атмосферу бившег императорског театра и сјајним поставкама му омогућава да неколико сати буде „стопљен“ са непоновљивом атмосфером уметничког дела.
За тај чаробни ефекат је задужен оркестар, и задужене су оперска и балетска трупа, али и многобројне радионице на основу којих је 1998. године основан уметничко-производни комбинат Маријинског театра. То је највеће предузеће у Русији и Европи које се бави материјалним обликовањем сценског дизајна позоришних представа, тј. производњом костима, реквизита, декорација и др. Иначе, уметнички атељеи при дирекцији Императорских позоришта основани су још 1874. године по указу императора Александра II.
Комбинат Маријинке опслужује пет сцена у три града. Три сцене су у Петербургу (историјска и нова, а такође концертна дворана), четврта је филијала у Владивостоку, а пета у Владикавказу (руска република Северна Осетија).
Пун циклус производње костима обухвата израду 400 костима сваког месеца, независно од тога колико су захтевни, од хаљина од крутог тила за балерине до ултрамодерних кожних јакни које се користе у савременим представама.
Процес почиње припремањем тканине.
Она се фарба и ручно осликава помоћу шаблона према костимографским скицама.
Затим се материјал шаље у кројачку радионицу (постоји посебна радионица за женске костиме, и посебна за мушке).
Ту се шију индивидуални костими, за конкретног извођача, и узимају се у обзир многе нијансе.
На пример, када се шије балетска хаљина, користи се тил различитог квалитета: дно је мекше да не би гребало балеринине бутине, а спољни део је крут.
У сваку хаљину је уметнут метални обруч дизајниран тако да сукњи обезбеди еластичност. Он се прави у фабрици сатова.
„Временом се балетске хаљине хабају и изгледају као уморне печурке. Зато ми мењамо слојеве који су деформисани од ношења и топлотне обраде. То није скупо, а балетска хаљина тако може да послужи целу сезону“, прича технолог Марија. Када се заврши сезона костими се шаљу у радионицу за хемијско чишћење и бојење да им се освежи изглед.
И поред савремене опреме, мајстори поједине послове радије обављају на старинским машинама из 19. века, на којима су костими шивени још у царско доба.
Поред костима, у атељеима се праве и капе, обућа и реквизите од вештачке и природне косе, тј. перике, пунђе, вештачки бркови и браде.
Театар има сопствену радионицу за хемијско чишћење одеће и реквизита.
У позоришном комбинату се производи и велики број декорација. То су читаве радионице за производњу кулиса, позоришних реквизита и сценског намештаја. Позориште има четири сале за сликање, и у њима ради укупно 30 људи. Најефектнија је округла Головинска сала површине 600 метара квадратних која се налази одмах испод куполе историјске сцене (отприлике на нивоу 6. спрата). До сале се стиже стрмим спиралним степеницама.
Још од 1864. године уметници овде праве мекше реквизите, тј. кулисе, завесе, горње завесе (које скривају механизме од гледалаца) и сл.
„Сала је довољно велика да се истовремено могу осликавати два платна величине 12х20 метара. Испод плафона је постављен сценски мост за посматрање тако да сликари могу да осмотре своје дело са висине“, прича Људмила Мехоношина, уметник-технолог из радионице за апликацију и сликање.
Преко полукружних прозора су спуштене завесе да сунчеви зраци не би сметали сликарима. Битно је да се боје одражавају на прави начин, и зато је у сали вештачка светлост скоро иста као у позоришној дворани.
Један примерак кулиса се прави око месец дана. Платно се поставља на сцену тако што се најпре намота у ролну и затим се помоћу металне шипке спусти на ужадима преко противпожарне завесе, директно испод куполе.
Остале декорације направљене за представе са репертоара чувају се у складишту кулиса иза сцене. Због велике количине оружја из разних историјских епоха стиче се утисак да је у питању неки арсенал. Јатагани, копља, секире, сабље, барјаци... Све то изгледа као да је право. Оружје и звецка као право, и има одговарајућу тежину.
„Када извођачи деле мегдан, од њихових мачева севају варнице. У борби се оружје понекад ломи и зато се прави од прилично чврстог материјала. Понекад мачеве и рапире за историјске представе по наруџбини праве специјалне петербуршке радионице, али углавном ми све правимо сами“, прича позоришни реквизитор Игор Радајев.
Опасне реквизите се чувају у специјалним орманима са мрежастим вратима, а посебно вредни и скупи мачеви су у сефовима. Разноврсне реквизите, попут лутака, намештаја и предмета ентеријера, скривене су иза завеса.
Простор иза историјске сцене је свет за себе.
Испод старинских полукружних сводова озиданих циглом чувају са реквизите.
Ту је командна табла са ретро-мониторима и тастерима као у старим филмовима о свемирским бродовима, ту су колица са тешким реквизитама која иду по шинама. Овде је помало хладно, али се ваздух брзо загреје од светлосних рампи и рефлектора који се укључују за време проби и представа.
У Маријинском театру бр. 2 има далеко више места.
Простор иза сцене по величини подсећа на хангар за авионе.
Најважније просторије иза кулиса су мушке шминкернице за оперске солисте који изводе главну улогу. Ту је атмосфера опуштена и пријатна (у женским шминкерницама је атмосфера помало усплахирена).
Реквизитери завршавају последње припреме.
Само што се нису појавили на сцени бакарни бокали и сребрне посуде са источњачким специјалитетима. Баклава изгледа веома укусно и чини се да одише аромом меда. Али то се само чини, реквизита је „испечена“ у радионици и користиће се на сцени бар до краја сезоне.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
