Ана Карењина, 1935.
Холивудски класик и једна од првих звучних екранизација романа Лава Толстоја са непревазиђеном Гретом Гарбо, која је пре тога већ тумачила улогу Ане Карењине у немом филму „Љубав“. Овде у први план избија сукоб између мајчинске љубави Карењине према сину Серјожи и њене жеље да буде вољена, њене страсти према Вронском. Овај унутрашњи сукоб доноси јој трагичну судбину, као и у финалу литерарног предлошка.
Ниночка, 1939.
Поново Грета Гарбо, али овога пута у комедији Ернста Лубовича, која на леп начин, мада уз политичке шале, исмева совјетске „другове“ и резултате петолетке, којој се многи „диве већ 15 година“. Гарбо игра неприступачну комунисткињу Нину Јакушову коју Совјети шаљу у Париз да одатле врати три изасланика који су се препустили западном свету. Али постепено и гвоздена леди бива опијена чарима француске престонице и предаје се лакомисленом, романтичном расположењу које тамо влада.
Рат и мир, 1956.
Екранизација романа Лава Толстоја са Одри Хепберн у улози Наташе Ростове и Хенријем Фондом, који је тада био већ знатно старији од лика Пјера Безухова који тумачи, изазвала је опречне оцене како критичара, тако и гледалаца. Филм је критикован, јер не преноси верно историјске костиме, глума Одри Хепберн описана је као недовољно убедљива, а једна од замерки односи се и на песме које се изводе на енглеском, а не на руском језику. Ипак, управо овај филм је инспирисао Сергеја Бондарчука да направи сопствену, најопсежнију и најуспешнију екранизацију „Рата и мира“, која је освојила Оскара за најбољи страни филм.
Браћа Карамазови, 1958.
Десет година пре него што се у СССР-у појавила прва екранизација романа Достојевског, амерички редитељ из породице руских емиграната Ричард Брукс приказао је своју верзију „Браће Карамазових“ са дијаболичним Јулом Бринером у улози Димитрија. Управо он постаје главни јунак приче коју Брукс, готово потпуно одустајући од филозофско-теолошких тумачења Достојевског, претвара у забавну детективску драму, приказану на фестивалу у Кану. Исте година када је „Златна палма“ на овом такмичењу припала совјетском филму „Ждралови лете“.
Доктор Стрејнџлав или: Како сам научио да не бринем и заволео бомбу, 1963.
Црна комедија Стенлија Кјубрика може се описати као права антиратна химна. Овај филмски класик сукобљава нуклеарне суперсиле које покушавају да почну или ипак да окончају рат. Један амерички генерал користи тајни план R и шаље бомбардере са атомским бомбама на СССР, али се испоставља да на страни Совјета постоји машина спремна да изврши контранапад. Амбасадори и шефови држава су у шоку, доктор Стрејнџлав спутава своју самовољну руку која тежи да се уздигне у фашистичком поздраву, амерички генерали са обавезном жваком у устима покушавају да пронађу заједнички језик са совјетским генералима који неочекивано пију воду уместо вотке – мада „комуниста не пије воду без доброг разлога“.
Доктор Живаго, 1965.
Једна од најпопуларнијих америчких мелодрама XX века и велики блокбастер снимљен је на основу на Западу најпопуларније, а у СССР-у дуго забрањене књиге Бориса Пастернака. Филм Дејвида Лина је, наравно, критикован због поједностављеног тумачења романа и наивног приказивања револуције на екрану. Али у историји филма остаје запамћен пре свега као велика драма о љубави Јурија Живага. После улоге у овом филму Омар Шариф је постао права звезда на свим континентима.
Дванаест столица, 1970.
Мајстор комедије и слепстика Мел Брукс одважио се да екранизује роман Иљфа и Петрова о догодовштинама Остапа Бендера, препун шала и досетки, за које се чини да су схватљиве само у Русији. У филму је Брукс, истина, уклонио скоро све другостепене ликове и концентрисао се на комедију о лоповима у потрази за благом. Приде добијате снежни Сибир, параноидне алузије на Достојевског и раздрагану песму Hope For The Best – Expect The Worst (надајући се најбољем, очекујте најгоре) по мотивима словенске пословице.
Девојка из Петровке, 1974
Непретенциозна мелодрама о љубави америчког новинара и романтичне совјетске балерине с патриотским именом Октјабрина садржи велики број клишеа, карактеристичних за амерички филм из времена хладног рата. Због тога је филм критикован и на Западу, јер је приказан у периоду када је Никсон још покушавао да успостави добре односе са СССР-ом. Ипак, запамћен је по одличној улози Ентонија Хопкинса, који је одиграо руског спекуланта Костју.
Љубав и смрт, 1975.
Најбољу пародију на руску класику снимио је Вуди Ален, који практично у свим својим филмовима на неки начин алудира на Чехова, Толстоја и Достојевског. Ален се ту и сам појављује у главној улози Бориса Дмитријевича Грушенка, који очекује смртну казну и присећа се детињства, дечаштва, младости и, наравно, своје породице. Осим тога, премишља о смислу живота, Бога и смрти, као у класичној руској литератури.
Москва на Хадсону, 1984.
Романтична драма о сметеном совјетском интелектуалцу у тумачењу Робина Вилијамса. Његов јунак ради као саксофониста у московском циркусу, живи у скромном совјетском стану са великом породицом и стоји у редовима за основне животне намирнице. Затим одлази на турнеју у Њујорк, где и остаје да би захваљујући случајним америчким познаницима пронашао своју срећу, а пре свега слободу.
Беле ноћи, 1985.
Михаил Барашњиков, познат љубитељима балета у целом свету, одиграо је у овом филму фактички себе самог – балетског играча Николаја Родченка који је побегао из СССР-а. Истина, на филму га очекује мрачнија судбина. После пребега он опуштено одлази на турнеје широм света. Међутим, једном се његов авион сруши изнад Сибира. Тако се Родченко враћа у домовину под строг надзор КГБ-а.
Роки IV, 1985.
Најуспешнији филм франшизе са Силвестером Сталонеом у којем се он сукобљава са совјетским официром Иванома Драгом (Долф Лундгрен). Иако је забележио велики успех у биоскопима, филм је добио негативне критике. Између осталог, и због ликова мрачних Руса, који у финалу, истина, почињу да добијају душу а и свим силама навијају за Рокија Балбоу док он устаје са колена.
Црвена врелина, 1988.
Као једно од првих холивудских остварења у којем Совјети нису приказани у негативном светлу, овај акциони филм приказује Арнолда Шварценегера као совјетског полицајца у потрази за руским криминалцем у САД. Било је то доба перестројке, које данас изгледа као време невероватне топлине у односима између Истока и Запада. Ипак, у то доба америчка екипа није могла до добије дозволу за снимање на Црвеном тргу, па су се претварали да снимају приватни видео са Шварценегером у полицијској униформи.
Лов на Црвени октобар, 1990.
Екранизација првог из серије романа Тома Кленсија о аналитичару ЦИА Џеку Рајану, кога је одиграо Алек Болдвин, изгледа помало закаснело (Кленси је, наиме, роман написао 1984. године). Чак је и Шон Конери, који је одиграо улогу совјетског капетана-дезертера Марка Ремијуса, најпре одбијао улогу, сматрајући да је хладни рат већ завршен. Али креатори филма су га убедили да је то нека врста историјског приказа. Конери је, као и Болдвин, свој посао одлично обавио. Али то није оно што изненађује. Необично је то што је једини члан посаде „Црвеног октобра“ који је знао за Ремијусов издајнички план био комесар са презименом Путин у тумачењу енглеског глумца Питера Ферта.
Руска кућа, 1990.
Продуценти „Руске куће“, шпијунског филма са Шоном Конеријем и Мишел Фајфер у главним улогама, нису имали проблема да га сниме у Москви и Лењинграду. Филм је уследио убрзо после „Црвене врелине“ и био је други и последњи велики холивудски филм снимљен у СССР-у. Била је то такође друга посета Шона Конерија Совјетском Савезу. Двадесет година раније играо је у „Црвеном шатору“, последњем филму чувеног совјетског редитеља Михаила Калатозова.
Полицијска академија: Мисија у Москви, 1994.
Последњи седми део америчке комичне полицијске саге завршава се епизодом у Русији. Снимљен је на јесен 1993. године када је у Москви избила оружана побуна при чему су трупе лојалне председнику Борису Јељцину гранатирале парламент. Ови догађаји су приморали екипу да скрати снимање. Узгред, у филму се може видети оштећена зграда парламента.
Грађанин Икс, 1995.
Редак пример америчког филма који не говори о хладном рату, него о другој – криминалној – реалности Совјетског Савеза, у којем дуго нису признавали ни постојање секса ни злочина на тој основи. Док се није догодио Андреј Чикатило, који је и у светској кинематографији постао прототип многих манијака. „Грађанин Икс“ истражује управо његов феномен – не само с тачке гледишта личности, него и друштвено-политичког уређења тог времена.
Златно око, 1995.
Први филм из серије филмова о Џејмсу Бонду са Пирсом Броснаном као агентом 007 садржи изузетну сцену јурњаве улицама Санкт Петербурга. Бонд, који вози украдени тенк Т-55, јури свог главног непријатеља у оклопном возу.
Распућин: Мрачни слуга судбине, 1996.
Алан Рикман у улози Григорија Распућина пролази читав пут од његовог појављивања као исцелитеља у Сибиру до спасавања наследника престола Алексеја, болесног од хемофилије, и контакта са царицом Александром Фјодоровном. Овај пут се завршава Распућиновим лудилом и смрћу, што одговара приказу из руских уџбеника историје. У филму су одличне улоге остварили не само Рикман, него и Ијан Макелен у улози Николаја II.
Анастасија, 1997.
Музичка анимирана бајка је једна од најлепших и најузбудљивијих прича о великој кнегињи Анастасији Николајевној Романов, која је, према легенди, једина преживела стрељање царске породице. Цртани филм је незабораван не само због упечатљивих јунака и оригиналних песмама, него и због безумног зликовца Распућина, коме је глас дао Кристофер Лојд.
Председнички авион, 1997.
Редак случај пријатељства САД и Русије у покушају да се одупру заједничком непријатељу – диктатору Радеку који је преузео власт у Казахстану, жели да уништи демократију и планира да изазове Трећи светски рат. Иако филм почиње у Москви, у првом плану је, наравно, амерички председник Џејмс Маршал (Харисон Форд), који чак зна да говори руски. А руски председник са примитивним именом Михаил Петров само му помаже у свим његовим подухватима.
Ана Карењина, 1997.
У овој америчкој драми заснованој на чувеном роману Лава Толстоја главну улогу тумачи Софи Марсо. Филм је делимично продуцирала компанија Мела Гибсона и углавном је сниман у Санкт Петербургу. Неке сцене су начињене и на локацијама у Москви. На пример, једна сцена у Новодевичјем манастиру, прелепом комплексу средњовековне архитектуре.
Армагедон, 1998.
Класик научне фантастике још једном доказује да планету може да спасе само Брус Вилис. Али не сам, него са својим компањонима. Најмлађег је тумачио Бен Афлек, кога од смрти у станици „Мир“ спасава руски космонаут пуковник Лав Андропов. Американце дочекује пијан, са ушанком на глави и у мајици са натписом „СССР“. Али професионализам је нестаје са пићем. Без Андропова, који успева да од америчког шатла „Независност“ извуче све што се може извући, мисија би била угрожена и крај света се не би могао избећи.
Тајна подморнице К-19, 2002.
Пре него што је Кетрин Бигелоу снимила Оскарима овенчан „Катанац за бол“, имала је прилику да у сваком смислу зарони у руску историју. Филм К-19 заснован је на реалним догађајима из 1961. године, када је совјетска нуклеарна подморница претрпела несрећу и многи у њој су погинули. Као стваралац који инсистира на детаљима, Бигелоу је за време припреме филма разговарала не само са сведоцима догађаја, него је успела да добије чак и дозволу да посети Северну флоту Ратне морнарице Русије. Зато филм од првих кадрова изгледа прилично убедљиво – од техничких детаља до лица посаде. Реални чланови посаде били су скептични према сценарију и чак су писали отворена писма, али на крају филм је задовољио њихове жеље скоро 90%.
Пројекат „Јељцин“, 2003.
Политичка сатира посвећена руским изборима 1996. године, када је Борис Јељцин губио на популарности, а за петама су му били лидери комуниста и либералних демократа Зјуганов и Жириновски. Филм заснован на стварним догађајима говори о томе како у помоћ Олегу Сосковцу и Анатолију Чубајсу на челу изборног штаба долазе амерички консултанти. С тачке гледишта кинематографије филм се не може назвати изузетним остварењем, али то је једини амерички филм посвећен теми деловања међународних политичких методологија на изборима у Русији.
Борнова надмоћ, 2004.
Завршетак другог дела серије филмова о Џејмсу Борну снимљен је у Москви, као и чувена јурњава аутомобилима. Мет Дејмон је потпуно уништио руски такси у којем је покушао да побегне својим прогонитељима, а притом оштетио и многе друге аутомобиле и изазвао џумбус у градском центру. Двојица каскадера су за извођење ове сцене 2005. године добила међународну награду Таурус.
Добри пастир, 2006.
Други редитељски подухват Роберта де Нира говори о оснивању ЦИА. Улогу оснивача агенције, кога су совјетске колеге називале „Матушка“, тумачи Мет Дејмон. Заиста, његово формирање, које је хронолошки распоређено током читавог филма, није могуће без супротстављања СССР-у и искустава Другог светског и хладног рата. Али то за Де Нира није најважније. У сваком, чак и наизглед обичном агенту, он покушава да пронаше сложен и аутентичан унутрашњи живот. То се не односи само на главног јунака, него и на епизодне улоге совјетских „шпијуна“.
Хитмен: Плаћени убица, 2007.
Прва и не сасвим успешна филмска адаптација видео-игре о клону плаћеном убици остаје у сећању по случају убиства руског председника Михаила Беликова, који има не само двојнике, него и брата Бориса. Од помоћи агената ЦИА, Интерпола и ФБИ има слабе вајде. Зато главном јунаку – Агенту 47 – у помоћ прискаче руска проститутка Ника Вороњина. Ради се о једној од првих акционих улога манекенке и глумице Олге Куриленко.
Индијана Џонс и краљевство кристалне лобање, 2008.
Ово је један од највише исполитизованих делова авантуристичке франшизе Џорџа Лукаса. Што није ништа необично, јер се радња одвија у време хладног рата, када луда научница Ирина Спаљко (Кејт Бланчет) покушава да натера вечито независног јунака Харисона Форда да ради за њу, због чега он замало није оптужен да ради као совјетски агент. Ово је лабудова песма редитеља „Индијане“ Стивена Спилбегра, која је на десет година паузирала путовања ексцентричног археолога.
Гвоздени човек, 2010.
Први део популарне франшизе познат је не само по првом појављивању агента Наташе Романов коју глуми Скарлет Јохансон, него и по руском негативцу Ивану Ванку у тумачењу Микија Рурка. На руски начин моћан и ћутљив физичар, кога је у руској забити одгајио отац алкохоличар, сматра да је он прави наследник Stark Industries и креће у освету Гвозденом човеку због свог несрећног сибирског детињства.
Солт, 2010.
Након што је тумачила улогу у филму „Тражен“ руског редитеља Тимура Бекмамбетова, Анђелина Џоли није више имала шта да изгуби. Зато се две године касније појављује у улози двоструког агента Солт, која ради час за ЦИА, час за КГБ. Она је притом главно достигнуће овог филма. Џоли изгледа једнако убедљиво и као плавуша, и као бринета, и са шубаром. Како у ентеријерима Капитола, тако и у суморним катакомбама руске престонице.
Најмрачнији час, 2011.
Ово је научнофантастично филмско искуство руског продуцента и редитеља Тимура Бекмамбетова. Овом приликом, он је на таласу свог холивудског успеха не само обезбедио подршку великих студија, него и послао у Москву глумце Макса Мингелу и Емила Хирша. Они глуме стартап предузетнике, који се у руској престоници срећу са човеком који је украо њихову идеју, али и са правом апокалипсом, против које не би успели да се изборе без помоћи нових пријатеља, наравно, Руса.
Немогућа мисија: Протокол Дух, 2011.
Мада се већи део акционих сцена у филмуодиграва у руској престоници, већина њих је снимљена у Прагу. На пример, сцена у којој терористи изазивају експлозију у Кремљу док Том Круз очајнички бежи са Црвеног трга није снимљена у Москви. Како би дочарали руску престоницу, креатори филма су начинили неколико широких кадрова центра Москве.
Притајено зло: Освета, 2012.
Идеја да се овај део футуристичке хорор саге сними у Русији потекла је од глумице Миле Јововић. Филм је снимљен на Далеком истоку Русије, на Камчатки, и у Москви. Према писању медија, снимање на Црвеном тргу је трајало неколико сати и било затворено за јавност. Јововићева се у филму бори против злих мутаната у близини Кремља, а затим улази у метро спуштајући се низ рукохвата покретних степеница.
Ред 2, 2013.
Други део акционе комедије о активном животу америчких пензионера на челу са Брусом Вилисом значајно је проширио границе дешавања и већи део посветио Москви, мада није сниман у Русији, него у лондонским студијима. Управо тамо се, према заплету, крију остаци опасне атомске бомбе из времена хладног рата и управо тамо се упућује екипа лудо одважних пензионера.
Добар дан да се умре мушки, 2013.
Већи део сцена је снимљен у Будимпешти, мада се радња дешава у Русији. Према речима Бруса Вилиса, међутим, сцене са чувеним московским небодерима снимљене су у руској престоници, а у једној од њих хеликоптер немилосрдно осипа паљбу на Московски државни универзитет.
Џек Рајан: Регрут из сенке, 2014.
Крис Пајн је ради ове улоге морао да оде у кратку посету Москви. Мада је филм сниман углавном у Америци. Овде се он налази и окружењу праве руске телевизијске серије: са готово пропалим олигархом Черевином (редитељ Кенет Брана сам тумачи ову улогу), његовим бројним женама и сином, кога игра Алек Утгоф (недавно стекао популарност захваљујући серији „Чудније ствари“). Покушаје разоткривања личних и друштвених тајни мораће да плате сви учесници процеса.
Жртвовање пиона, 2015.
Поново врхунац хладног рата, али сада уместо шпијунског пратимо шаховско надметање. А оно не почива на политици, него искључиво на две снажне личности: Бобију Фишеру и Борису Спаском. Они ако и жртвују пионе, онда то чине само за себе, а не за своју земљу. Моћна психолошка драма о најинтелигентнијој врсти спорта, у којој су индивидуалне вештине и умећа знатно важнији од партијског односа снага.
Шифра U.N.C.L.E, 2015.
Симпатична пародија Гаја Ричија уједно на све шпијунске филмове из епохе хладног рата заснована је на истоименој британској серији из шездесетих година. Само што је Ричи свему дао нови шик имиџ у реализацији главних јунака: двојице агента из нужде Наполеона Сола из ЦИА и Иље Курјакина из КГБ-а. Пре њих на великом платну ретко су се могли видети тако елегантни и тако иронични шпијуни.
Мост шпијуна, 2015.
Трилер Стивена Спилберга је редак формат филма о хладном рату у којем редитељ не покушава да заузме било чију страну, него остаје „изнад дешавања“, једнако детаљно приказујући агенте из ЦИА, КГБ-а и „Штазија“. Филм је успешан умногоме захваљујући томе што је за улогу совјетског шпијуна Рудолфа Абела изабран позоришни глумац Марк Рајланс који је за ово остварење добио Оскара. Заплет је заснован на реалним догађајима, када је Абел замењен за америчког пилота Пауерса, обореног изнад Совјетског Савеза.
Црвена армија, 2015.
Занимљиви документарац који је режирао потомак породице совјетских емиграната Гејб Пољски. Филм о повезаности хокеја у СССР-у са начелима и обичајима локалне средине. На примерима интервјуа са „великом петорком“ – Макаровом, Ларионовом, Крутовом, Катасоновом, Фетисовом – као и са голманом и тренером Владиславом Третјаком, Пољски покушава не само да илуструје чувену совјетску школу хокеја, него и да покаже како се сваки од тада младих спортиста на леду борио не само за себе, него и за читаву земљу.
Капетан Америка: Грађански рат, 2016.
У овом наставку „Капетана Америке“ његов стари непријатељ – Зимски војник – прелази све границе. Зато је време да се осврнемо и на његову прошлост која се одиграла у криогеном сну сибирског одељења „Хидре“. У овом делу окупљају се сви јунаци Марвела – од ВандаВизије до Спајдермена и Човека-мрава. Зато не остаје много времена за објашњење свих географских специфичности било Ваканде, било Сибира.
Галеб, 2018.
Успешна екранизација најпопуларније Чеховљеве драме у Русији и иностранству. У режији Мајкла Мајера, углавном блиског позоришту (режирао је представе на Бродвеју и у Метрополитен опери), Чеховљев комад добија и кинематографски, и то међународни, живот.
Црвени врабац, 2018.
Овај филм је забавна илустрација тезе о томе да хладни рат још није завршен. Примабалерина Бољшог театра Доминика Јегорова, која живи у предграђу Москве, после повреде одлази са својим ујаком Вањом – агентом безбедности – у специјални одред у коме се припадници уче да воле не само домовину, него и непријатеље. Није случајно што јунакиња коју тумачи Џенифер Лоренс у извесном тренутку постаје двострука агенткиња, радећи и за Русију и за САД.
Сибир, 2018.
Јунак Кијану Ривса – амерички трговац драгим камењем Лукас Хил – долази ради посла у Петербург (заиста снимано у Русији), али не може да нађе свог партнера Петра. Како не би изгубио живот с погледом на Ермитаж, Хил креће у потрагу за Петром у сибирски градић Мирни, где среће нове чудне пријатеље и љубав у лику судбоносне власнице локалног кафића. Они и треба да га загреју у његовој криминалној потрази у коју, иначе, полази у врло танком капутићу. Упутио се, ипак, у лепи Петербург, а не у снежни Сибир, који на платну, додуше, „глуми“ Канада.
Без излаза, 2020.
Неочекивано весели хорор на тему игре „бекство из собе“ у руској престоници са глумачком екипом на челу са челу са Кигеном Аленом. Група америчких блогера долази у Москву и упознаје загонетног младог богаташа, који им обећава невероватне доживљаје. А затим им живот у руској престоници, мада не подсећа увек на реалност, приређује своја опасна изненађења. Ако заборавимо да се ради о хорору, можемо рећи да је у питању класично путовање странца кроз Русију.
Тенет, 2020.
Филм, делимично сниман у Естонији, говори о спречавању Трећег светског рата и свеопште катастрофе, која се може догодити ако само један човек научи да управља временом. Први кадрови операције извлачења из опере асоцирају на терористички напад у Москви за време приказивање мјузикла „Норд-Ост“ на јесен 2002. године. А главни негативац „Тенета“ је руски олигарх и трговац оружјем, пореклом из измишљеног сибирског Стаљска, Андреј Сатор у тумачењу британског глумца Кенета Бране.
Песма Евровизије: Прича ватрене саге, 2020.
Саркастична комедија о највећем музичком такмичењу у Европи. Филм исмева све: и сам формат оваквих такмичења, као и националне особине не само скандинаваца, који су овде у првом плану, него и Руса. Један од вероватно најупечатљивијих ликова је Александар Лемтов, који истовремено подсећа на реалне руске учеснике такмичења из различитих година Филипа Киркорова и Диму Билана.
Нико, 2021.
Комични трилер са Бобом Оденкерком у улози очајног ревизора мрачне прошлости снимио је руски редитељ Иља Наујшулер. Зато није никакво чудо што се овде на страни зла налази руска мафија на челу са шефом Јулијаном, кога тумачи Алексеј Серебрјаков, познат по улози у „Левијатану“. Сукоб харизматичних Оденкерка и Серебрјакова, као и појављивање Кристофера Лојда у филму, привукли су гледаоце с обе стране океана.
Црна удовица, 2021.
Филм о најтајанственијој жени „Осветника“ Наташи Романов био би, наравно, незамислив без совјетске прошлости ове јунакиње. Наташини родитељи су, испоставља се, били руски шпијуни и некада давно су послали ћерку заједно са сестром Леном на тајну базу „Црвена соба“, где су се обучавале будуће „удовице“. Организација постоји и данас, а на њеном челу је зли генерал Дрејков, који и даље жели да освоји свет. Тако да Наташа мора да се присети породичних веза и, пре свега, свог оца који у себи обједињује све стереотипе о Русима, од алкохолизма до тетоваже са куполама цркава преко читавих леђа.
Сазнајте више: Десет руских суперхероја у Марвеловом универзуму
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
