Кратак сажетак романа „Мртве душе“ Николаја Гогоља

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Бивши чиновник Павел Чичиков је обичан човек, који се ни по чему посебно не истиче. Он долази у непознати провинцијски градић и представља се као спахија. Посећује локалне земљопоседнике и обраћа им се са веома чудном молбом. Наиме, Чичиков им предлаже да купи од њих кметове (или „душе“, како се они називају у књизи) који су већ умрли... Ствар је у томе што су у 19. веку, пре него што је укинуто кметство, државне ревизије кметова обављане једном годишње. Кметови који су у међувремену умрли третирани су као живи до следеће ревизије. Нема никакве логике у Чичиковљевој жељи да поседује „мртве душе“, њему нису ни потребни живи људи. Треба му само њихов број, како би могао да се третира као „крупан послодавац“, што би подигло његов социјални статус (план му је да све те кметове прода банци као живе људе и добије за то велике паре).

Већину приче чини Чичиковљево путешествије од спахије до спахије. Сви они су веома различити ликови (али је сваки од њих типичан руски карактер) са различитим друштвеним статусом, и сви реагују на различите начине. Један се уплаши кад чује такав предлог, други се ни најмање не зачуди, него чак почиње да се ценка и тражи велике паре за „мртве душе“!

Најзад Чичикову полази за руком да купи неколико „душа“ и у провинцијском племству већ колају гласине да је он милионер. Даме обраћају пажњу на богатог нежењу... Али тај привидни успех не траје дуго. Чим се сазнало да је Чичиков купио мртве душе све се променило, и о њему почињу да колају најгоре могуће гласине. Разочарани Чичиков је принуђен да напусти град.

У чему је смисао романа?

Први и потпуни назив романа је „Чичиковљеве пустоловине или Мртве душе“. Аутор је дефинисао жанр као епску поему, и зато се овај роман често пореди са „Одисејом“. Главну линију радње прате обимна лирска одступања у којима аутор износи своја запажања о Русима и Русији. Једно од најпознатијих места су размишљања о радости коју пружа брза вожња у „тројци“, тј. у кочијама које вуку три коња. Прва фраза је постала крилатица: „Који Рус не воли брзу вожњу?“ И најзад, писац се пита: „Зар и ти, Русијо, не хиташ напред као жустра и недостижна тројка?“ Он покушава да одгонетне смисао тог брзог напредовања Русије, али питање је реторско и нема одговора.

Гогољ је првобитно планирао да напише велики роман у три тома, који би по структури подсећао на Дантеову „Божанствену комедију“, и први део је вероватно замишљен као Дантеов „Пакао“, други као „Чистилиште“, а трећи као „Рај“. Међутим, писац је успео да заврши само први (постојећи) део. У њему, као у Дантеовом „Паклу“, нема ни позитивних ликова ни оптимизма. Ту су само греси, прљавштина жалосне руске стварности и људско лицемерје. Гогољ је почео да пише други том (Чистилиште), али се испоставило да није у стању да прикаже ниједан лик са појединим позитивним цртама. Та немогућност да реализује своју намеру толико је излудела Гогоља да је он спалио други том „Мртвих душа“, и после тога је живео још само девет дана.