Како је у „давна-прадавна времена“ руском народу објашњаван свет око нас?

Public Domain
Обични људи нису разумели тешке црквене текстове, па су „учењаци“ објашњавали свет око нас како су знали и умели.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Словенска незнабожачка митологија имала је сопствено тумачење важних космогонијских и антрополошких појава и сопствене одговоре на питања како је настао свет, како настају разни природни феномени, како и зашто се на свету појавио човек и зашто је баш такав какав је. Словенска митологија је имала највише сличности са скандинавском и староиндијском митологијом.

У Старој Русији је свако од детињства научен да је Перун главни бог, и да је он громовник и покровитељ кнежеве дружине. Са једне стране, он доноси кишу, а киша чини земљу плодном, а са друге, он може муњом да поцепа дрво.

Кнез Олег са дружином полаже заклетву пред богом Перуном 907. године. Минијатура из Радзивиловског летописа, крај 15. века.

Перун борави на небу и одвајкада је у сталном конфликту са Велесом који обитава на земљи и одговоран је за пољопривреду и стоку у сеоском домаћинству. Поред тога, Велес је покровитељ трговине и финансијских трансакција. У појединим круговима је уврежено веровање да је после примања хришћанства Велесову „функцију“ преузео Свети Никола и да је управо због тога он постао један од најомиљенијих светитеља у Старој Русији, где су га људи доживљавали као „свог човека“. Постоје многе типично руске варијације иконе Светог Николе. Многи и не знају да је он ранохришћански светитељ из византијског периода.

Женско божанство Мокош, руски вез, Север.

Људи који се баве реконструкцијом староруског пантеона на основу крајње оскудних (а понекад и непостојећих) извора тврде да се у та давна-прадавна времена бог сунца звао Хорс, а Даждбог је био „задужен“ за плодност, док је Стрибог управљао ветром и ваздухом. Помиње се и богиња Мокош. У „зони њене одговорности“ је било женско начело. Мокош је, наводно, била покровитељица (и омиљена богиња) жена, посебно мајки. Она је уједно била и покровитељица ткања и других заната, и уопште сваког благостања.

Хришћанство и нова представа о свету

Русија је примила хришћанство крајем 10. века. У почетку, док се нису појавиле црквене књиге на словенском језику, свешеници су на богослужењима препричавали садржај грчких књига, тако да простом народу много тога још увек није било јасно.

Кнез Игор полаже заклетву пред Перуновим кипом, а хришћани пред Храмом Светог Илије. Минијатура из Радзивиловског летописа, крај 15. века.

Људима су и даље били потребни одговори на најважнија питања живота и смрти, као и објашњења различитих природних појава, с обзиром да је „деловање“ паганских божанстава одбачено. Обичном човеку није било довољно рећи да је таква воља Божија, често су били потребни очигледнији примери „функционисања“ различитих појава на Земљи.

Поред тога, све до 17. века Русија се ширила на исток и придобијала нове територије на Уралу и у Сибиру, где је аутохтоно становништво још увек имало паганска веровања, па су се она одражавала и на представе о свету и човеку. У Русији још увек постоји велики број празноверица везаних за природне појаве и нечисте силе. Прост народ је многе православне празнике протумачио у духу паганских обичаја (на пример, Масленицу уочи Великог поста).

Појавила су се и усмена предања у којима су нова хришћанска схватања помешана са старим и добро познатим митолошким и фолклорним мотивима. Позната је такозвана „Дубинска књига“ („Глубинная книга“) у којој су записани одговори на поједина питања. Она је познатија под називом „Голубија књига“ („Голубиная книга“), па се и та варијација назива објашњава тако да све буде помешано са хришћанством, јер је голуб симбол Светога Духа.

Забрањена књига са одговорима на „кључна питања“

„Голубија књига“ је у суштини апокриф, а за читање сличних текстова човек је могао бити окарактерисан као јеретик, и као такав је могао бити чак и кажњен. Управо то се догодило са светим Аврамијем Смоленским, који је живео крајем 12. и почетком 13. века. Њега су црквени јерарси протерали из манастира и јавно осудили зато што је читао апокрифе и држао неке претерано „велеумне“ проповеди, на које се окупљало мноштво народа. Он је писао и књиге. Познато је, на пример, да је он аутор „Слова о небеским силама... и изласку душе из тела“, где се разматрају важне духовне теме.

Рерих, „Голубија књига“, 1922.

Није познато када се тачно појавила „Голубија књига“. Први пронађени рукописи датирају из 17. века, али научници сматрају да је текст настао раније, можда крајем 15. и почетком 16. века. Књига је написана у стиху који подсећа на стих руског јуначког епоса.

Текст је подељен на три дела. У првом је описано порекло саме књиге. Она је, наводно, пала с неба, око ње се окупило мноштво народа „и сви се бојаху да јој приђу“. Књига се, међутим, сама отвори када јој приђе мудри цар Давид Јевсејевич (по свему судећи, библијски цар Давид). И он затим приповеда народу да је књигу написао сам Христос, а читао ју је пророк Исаија.

У другом делу људи из народа моле Давида да пронађе у књизи одговоре на питања која их интересују, а везана су „за наше свето-руско жиће“. Другим речима, да објасни како су настале одређене појаве – сунце, киша, облаци, звезде, ноћ, итд. Поред тога, има и духовних питања, на пример откуд човеку „ум-разум“ и разне помисли. Посебно је издвојено питање о пореклу царева, кнезова, бољара и православних хришћана.

Николај Рерих. Књига Голубија (Спомен о четири краља). 1911.

Давид приповеда да је Сунце настало од лица Божијег, ветар од Светога Духа, киша од суза Христових, а мисли људске од облака небеских. Књига пише да је „Бели цар“ (тј. руски цар) главни међу царевима и он штити веру хришћанску и дом Богородичин (тј. Русију), док је Света земља Русија мајка свим земљама. Прича се ту и о Јерусалиму, и о томе како је Христос разапет, али се уједно помињу и фантастичне појаве попут „рибе-кита“, „стратим-птице“ и „индрик-звера“.

Трећи део приповеда о Давидовом сну у коме се водила борба између Правде и Кривде. Правда је однела победу и отишла на небеса код Христа, а Кривда се размилела по земљи и од ње потичу сви проблеми и „погрешни“ људи. Овако Давид лаконски објашњава суштину вере: „Ко не живи Кривдом,/Тај се приволео уз Господа“.

Давид препричава и библијски текст о стварању света, али врло кратко и врло произвољно, и помиње како је „љута гуја“ преварила Еву.

Може се рећи да је „Голубија књига“ одраз свести и „филозофије“ појединих слојева руског народа после примања хришћанства. У њој се, на пример, помиње „света Русија“, што је одјек ширег народног схватања, одраженог, рецимо, и у чувеној фрази „Ми смо Руси, с нама је Бог“ која се приписује војсковођи Александру Суворову и доживљава се као нека врста националне идеје.

Садржај „Голубије књиге“ је усмено преношен са колена на колено. Песник Николај Заболоцки је 1937. године написао да су му стихови под називом „Голубија књига“ познати од детињства као „полузаборављена прича наших дедова“, те да је у тој „тајновитој књизи“ написана „сва тајновита истина земаљска“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“