10 најважнијих дела Игора Грабара која би требало да познајете

Игор Грабар/Третјаковска галерија

Игор Грабар/Третјаковска галерија

Његово стваралачко наслеђе је огромно. Био је сликар, рестауратор, историчар уметности. Као човек је припадао двема епохама – предреволуционарној и совјетској. Успео је да створи сопствени стил, у којем је повезао импресионизам и сецесију, понудивши сопствену интерпретацију руских пејзажа.

„Сунчев зрак“, 1901.

Након што је као ученик Иље Рјепина завршио Императорску академију уметности, 1896. године Грабар је отишао у Европу. Усавршавао се у атељеу Антона Ажбе. По повратку у Русију настанио се у Москви. Био је члан модернистичког друштва „Мир искусства“ (Свет уметности). На изложби друштва 1902. године представио је десет дела. Једно од њих, „Сунчев зрак“, откупила је Третјаковска галерија.

„Кочијаш“, 1904.

Сликар је често био гост код свог пријатеља Николаја Мешчерина на подмосковском имању  Дугино. Заједно су одлазили да сликају на отвореном у оближња села, а понекад су кочијаши били модели њихових слика. Као, на пример, Мишутка на овој слици. Судећи по изразу његовог лица, није био одушевљен дугим позирањем.  

„Фебруарско плаветнило“, 1904.

Када је радио у Дугину, уметник је рано устајао и одлазио да слика. Покушавајући да ухвати тренутне промене у природном светлу, једном се загледао у брезу и из руку испустио штап који му је служио као ослонац за руку при сликању. Када је подигао поглед, Грабар је угледао „како одзвањају све боје дуге“. На позадини зимског плавог неба дрво је блистало у белини, а његове гране су плесале непрекидно стварајући нове нијансе боја. Како би задржао угао посматрања који му се открио, уметник је у снегу ископао јарак и сликао са тог места. 

„Пролећни ветар“, 1905. 

Отпутовавши у Париз 1905. године Грабар се посветио проучавању Ван Гоговог стваралаштва. Био је очаран његовом невероватном техником и почео је на другачији начин да приступа свом раду. Резултат је био „Пролећни ветар“, који очигледно подсећа на Ван Гогову „Спаваћу собу у Арлу“. Слику је за своју колекцију откупио легендарни мецена Иван Морозов. 

„Крушке на плавом столњаку“, 1915.

Рад на вишетомној „Историји руског сликарства“ потпуно је обузео уметника. Путовао је по земљи у потрази за архивским материјалима. У периоду од 1908. до 1915. године објављено је осам томова овог издања које има изузетан значај за руску историју уметности. Године 1913. Грабар је постао покровитељ Третјаковске галерије и извео тамо темељну промену сталне поставке. На изложби „Мира искусства“ 1915. године Игор Грабар је представио мртву природу „Крушке на плавом столњаку“ коју је Академија уметности откупила за свој музеј.

„Московско двориште“, 1930.

Грабар је двадесетих година заједно са писцем Максимом Горким предложио да се оснује Насеље сликара, где су уметници могли да живе и раде. Тако су се у Улици Верхњаја Масловка у Москви, на месту изгорелих павиљона филмског студија, појавиле зграде са атељеима и становима. У једном од њих живео је и у Грабар.

Аутопортрет са палетом у белом радном мантилу, 1934-1935.

Управо Грабар је био човек захваљујући којем су после револуције сачувани споменици староруске и византијске уметности. Године 1918. на његову иницијативу отворене су Централне радионице за рестаурацију, прва организација која се бавила очувањем споменика културе. Двадесетих година Грабар је организовао неколико изложби руског сликарства у иностранству, између осталог, у САД и Немачкој. Када је деценија истекла,  напустио је све положаје на којима је био и концентрисао се на сликање. У то време насликао је читаву серију портрета. Сматрао је да је то најузвишенији облик сликарства.

„Дрворед бреза“, 1940.

Крајем тридесетих година сликар се усредсредио на монографију, посвећену његовом великом учитељу Иљи Рјепину. У исто време је објављена и његова биографија под називом „Мој живот“. Грабар је признао да је уметност готово једини извор радости и туге за њега и истински садржај његовог живота. Стално се поново враћао једном од својих омиљених сижеа: брезама у летњем и зимском амбијенту.

„Абрамцево. Плетена ограда“, 1944.

Још тридесетих година се преко пута чувеног московског имања „Абрамцево“ појавило насеље уметника. Своју викендицу Грабар је начинио према сопственом пројекту у стилу финске сецесије. Ту је наставио да ствара и ради на „Историји руске уметности“. А касније је постао и директор музеја основаног у „Абрамцеву“.

Зимски пејзаж, 1940-1950.

Крајем четрдесетих бавио се растаурацијом старог московског манастира – Андроникова манастира и организацијом Музеја староруске уметности „Андреј Рубљов“ у његовим зидинама. Управо на овом месту Рубљов је био монах, осликао Спаску цркву, а сахрањен је 1428. године. Мада се до тог времена Грабар био удаљио од импресионизма, он му се ипак повремено враћао. Овај пејзаж, насликан „пет минута пре почетка пролећа“, подсећање је на оно што је било карактеристично за рани период његовог стваралаштва. Ведро сунчано небо и облаци који клизе преко њега - предосећај новог и растанак од старог.

Изложба „Игор Грабар. Поводом 150-годишњице рођења“ одржава се у Третјаковској галерији до 26. фебруара 2023. године.

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“