Црква-торањ у Коломенску: Захвалност за рођење Ивана Грозног

Вилијем Брумфилд
Историчар архитектуре и фотограф Вилијем Брумфилд покушава да реши једну од најинтригантнијих тајни у историји руске архитектуре – шта је послужило као извор инспирације за легендарну цркву Василија Блаженог на Црвеном тргу?

Црква Вазнесења Господњег, фебруар 1972.

Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји. Његова визија фотографије као едукативне и просветитељске форме посведочена је на његовим фотографијама историјских споменика широм руске провинције.

Основни део колекције Прокудина-Горског ушао је у састав Конгресне библиотеке у САД, али овај руски фотограф је у Америци такође развио бизнис производње разгледница у боји и илустрација у књигама. 1914. године његова компанија је променила назив у Biochrome. 

Народ се куне на верност новоизабраном цару Михаилу на Црвеном тргу 1613. године.

Међу публикацијама са његовим колор фотографијама био је и велики албум објављен 1913. године поводом три стотине година династије Романов. Илустрације су обухватале његове репродукције гравира начињених за албум представљен 1673. године цару Алексеју Михајловичу у спомен на његовог оца Михаила Фјодоровича, првог цара династије Романов.  

Гравира приказује свечани догађај од 21. фебруара 1613. године, када се народ заклео на верност новоизабраном цару Михаилу на Црвеном тргу. Детаљи овог догађа су предмет историјских дискусија, а приказ народа је маштовита реконструкција.

Храм Василија Блаженог на Црвеном тргу, јануар 1980.

Па ипак, слика приказује грађевине које постоје до наших дана, као што је црква Василија Блаженог са бројним куполама, некада позната као црква Покрова Пресвете Богородице на Рову. У XVII била је позната и као „Јерусалим“. 

Тајанствени средњовековни храм

Храм Василија Блаженог, познат широм света, дуго је представљао загонетку када се ради о његовом пореклу и сложеном дизајну. Међутим, све указује на то да је инспирација за високи централни торањ пронађена у изванредном претходнику - цркви Вазнесења Господњег у Коломенску, једном од места у Русији под заштитом Унеска.

Данашњи парк Коломенско, на живописном узвишењу изнад реке Москве на југоистоку града, обухвата 390 хектара и подељен је на неколико сегмената. Централно место заузимају некадашња царска резиденција и црква Вазнесења Господњег из XVI века чију је изградњу наручио велики кнез Василиј III (1479-1533), а освештана је 1532. године.

Прво спомињање села Коломенско датира из 1336. године. Назив је можда добило по досељеницима из града Коломне на ушћу Москве и Оке, око 110 километара југоисточно од руске престонице.

Током XIV века Коломенско је било омиљено место за одмор и лов великог московског кнеза и његове свите. Мада је мало тога познато о раном изгледу овог места, имање и грађевине у селу били су вероватно начињени од брвана на традиционалан начин.

Током владавине Василија III (1479-1533) овај рурални крај је постао место изградње једне од најпрепознатљивијих руских цркава, за коју се сматра да представља захвалност Богу за рођење мушког наследника. Пригодно посвећена Вазнесењу, ова прва велика торањ-црква у Московској кнежевини висока је 62 метра и спадала је међу највише грађевине у средњовековној држави.

Захвалност за рођење Ивана Грозног

Радови на огромном темељу за цркву обављени су по свој прилици на јесен 1528. године, док је изградња централног торња започела наредне године. Син, кога су Василиј и његова друга жена Јелена Глинска (око 1510-1538) толико прижељкивали, рођен је 25. августа 1530. године.

Са рођењем Ивана IV (касније познатог као Грозни) црква Вазнесења је од молитвене жртве постала жртва захвалности. У септембру 1532. године грађевину је освештао митрополит Данил, тадашњи духовни поглавар Руске православне цркве. Церемонији су присуствовали велики кнез Василиј, његова жена и њихов двогодишњи син. 

Наредне године Василиј је преминуо услед изненадне болести и његова жена је постала регенткиња уместо трогодишњег Ивана. Њена смрт скоро пет година касније – можда од тровања – најавила је бурна времена током Иванове владавине као цара, од 1547. до 1584. године.

Упечатљив изглед црква Вазнесења Господњег дугује пре свега величанственом зашиљеном осмоугаоном торњу који се назива „шатор“ и почива на издуженој осмоугаоној конструкцији. Овај облик наводи на поређење са руским дрвеним црквама за које је такође карактеристичан кров у облику „шатора“. Међутим, идеју да црква у Коломенском прототип има у дрвеним црквама одбацили су многи историчари. Не само што не постоје никакви докази да су дрвене „шаторске“ цркве претходиле Вазнесењској цркви у Коломенску, него, напротив, постоји барем једна камена црква такве форме која је саграђена пре ње, а то је Покровска црква подигнута око 1510. године на имању великог кнеза у Александровској Слободи, северно од Москве.  

Италијански корени

Скок имагинације начињен у смелом дизајну цркве Вазнесења Господњег остаје историјска енигма. Технички изазов балансирања толико вертикалне тежине решио је италијански архитекта, у Русији познат као Бон Фрјазин, у пројекту Звоника Ивана Великог, доминанте московског Кремља. Међутим, структура звоника је једноставнија од цркве Вазнесења са њеном основом у облику крста и компликованим торњем.

Сведочанства упућују на то да је један други италијански мајстор – можда онај у писаним изворима познат као Петрок Мали – предводио решење овог структурног изазова. Он је био искусан инжењер, а црква Вазнесења изванредно демонстрира вештине потребне архитекти за пројектовање тврђаве, као и оне потребне за изградњу импозантног храма.

Њени зидови, који почивају на масивним подрумским сводовима од цигле ојачаним гвозденим шипкама, дебели су од 2,5 до 3 метра, знатно дебљи него што је потребно за тежину „шатора“. Зидове такође подржавају потпорне конструкције у облику три степеништа, од којих свако поседује скретање под правим углом, што повећава визуелну драматичност ритауалних процесија.

Главни блок торња, оивичен јаким стубовима, води навише ка троструким зашиљеним калканима или кокошницима (добили су име по народним свечаним женским капама). Овај орнамент се рефлектује и на горњем делу осмоугаоног облика. Изнад осмоугаоног „шатора“ уздиже се осмострана пирамидална форма са кречњачким рубовима. Вертикала је наглашена ромбоидним орнаментима, такође у кречњаку, који се сужавају према врху. Торањ се завршава осмоугаоним тамбуром, куполом и високим гвозденим крстом. 

Фотографска сведочанства    

Када сам први пут фотографисао цркву Вазнесења Господњег у фебруару 1972. године овај орнамент је био јасно уочљив у контрасту између белих кречњачких елемената и делова од црвене цигле. Читав торањ је иначе обојен у бело уочи Олимпијаде 1980. године, након чега је одавао утисак блиставе монолитне структуре.  

Запањујућа промена се може видети на мојим фотографијама из септембра 1972. и марта 1980. године. Бела боја је временом неизбежно избледела под утицајем снажних зимских ветрова, што је забележено на мојим фотографијама током наредне две деценије. У процесу одржавања и очувања споменика, свежа бела боја је поново нанета, како се може видети на мојим фотографијама из 2012. године.

Фотографије ентеријера начињене 1984. године приказују скучен, слабо осветљен простор који није намењен за велики број верника, него за великог кнеза, његову породицу и свиту. Ово ограничење није ишло у прилог осликавању зидова какво се појављује у црквама са отворенијом структуром.

Ентеријер је такође необичан, јер у њему не постоји апсида уобичајена за олтар. Ту су само удубљења на источном зиду. Она су, свакако, била заклоњена иконостасом. 

У доњем делу налази се простор са тешким сводовима који носе огромну тежину торња. Када сам тај простор фотографисао 1984. године, још увек је служио као магацин за декоративне кречњачке елементе преостале од цркава које су срушене тридесетих година.

Уздигнута високо над реком Москвом

Величанствен утисак вертикале који изазива црква Вазнесења интензивира стрмо узвишење изнад реке Москве са погледом на кнежевске поседе, на којем се она налази. Њен положај усред комплекса дрвених грађевина, укључујући велики двор (који је изгорео 1571. године и отада био двапут обновљен), пружио би занимљивију силуету пејзажа него што је то случај данас, када је преживела камена грађевина прилично изолована.

Међу оближњим објектима налази се мали звоник из средине XVI века. Након што му је у XVII веку промењена намена, претворен је у малу цркву светог Георгија и дозидана му је дрвена трпезарија. Поред цркве светог Георгија налази се и једноставна, али импозантна грађевина од цигле подигнута крајем XVII века као водоторањ за царску резиденцију.     

У архитектонски комплекс изнад реке Москве улази се кроз грађевину која се назива Предња капија, саграђена 1671-1673. године, са баракама за стражу са обе стране. На врху капије налази се кровна констукција са звоником, чија звона су била повезана са сатним механизмом.

Ми данас имамо среће што је овај редак архитектонски комплекс сачуван. Најпре тако што је 1923. трансформисан у музеј. Даља рестаурација (закомпликована појавом клизишта) обављена је касних седамдесетих и почетком осамдесетих. 1994. године историјски комплекс је доспео под заштиту Унеска, а 2000. године црква Вазнесења Господњег је поново отворена за богослужења. Данас је део музејског комплекса, а само на велике православне празнике у њој се служи литургија.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“