Зашто људи у Сибиру поштују медведе као своје претке?

Russia Beyond (Кунсткамера/Russia in photo; Legion Media)
Неки староседелачки сибирски народи поштују медведа као свог претка, покушавајући да га одобровоље у различитим обредима, празницима и приликом ритуалног лова.

Култ медведа је специфичан културни феномен, некада распрострањен у области око Бајкалског језера и реке Амур. И данас се, међутим, среће међу представницима малих народа у Сибиру који чувају традиционални начин живота.

Медвед као предак  

У Сибиру живе Евенки, Ханти, Манси, Нивхи, Уљчи и многи други староседелачки народи. Неки од њих и данас верују да свако има своју животињу претка. Она не само што лежи у зачетку одређеног рода, него га и прати током читавог његовог постојања. Често су то биле животиње распрострањене у подручјима где су живели ови народи, захваљујући којима су људи успевали да преживе у различитим ситуацијама. Једна од ових животиња био је и медвед. За његов култ је везан велики број обичаја, који се до данас поштују међу припадницима одређених малобројних етничких група.

На пример, део народа Евенки, староседелаца Источног Сибира, медведа назива „амикан“ (деда, старац), „амакчи“ (прадеда), „ами“ (отац) и другим називима везаним за породицу. Овај народ се традиционално бави ловом. Сваке зиме напуштају своја села и одлазе у удаљене делове тајге. Иако је медвед за њих света животиња, он је и добар улов. Пре свега због цењеног сала које поседује лековита својства.

Припадник народа Евенки

Евенки верују да сваки ловац може да убије строго одређени број медведа, и да ће га, ако премаши овај број, казнити више силе и изгубиће живот. Зато процес убијања животиње поседује ритуалне црте. Ловац се извињава животињи и објашњава зашто је започео лов. Месо се понекад закопа, а понекад поједе. Евенки верују да их у том случају неће пратити дух убијене животиње. Касније спроводе обред „такамин“ (преварити медведа) на следећи начин: сви учесници лова деле за трпезом месо убијеног медведа и желе ловцу који га је убио срећу, здравље, као и да улови велики број јелена. Сам ловац последњи приступа трпези, а код његовог шатора се окаче да висе очи медведа.

Култ медведа је постојао и код Бурјата. Као и Евенки, они су сматрали да је медвед „члан породице“ и звали су га, између осталог, „бабагај“, што је реч којом се означавају сви старији рођаци. Управо бурјатски фолклор је створио две најраспрострањеније митске верзије порекла медведа. Прва гласи да се ловац добровољно претворио у медведа због зависти и злобе ближњих. Према другој верзији, човек је претворен у медведа због грехова: похлепе, суровости, подругљивости. Услед комбинације шаманизма и тотемизма, код Бурјата се појавило веровање да је медвед такође шаман, и то најмоћнији међу шаманима.  

Медвеђи празник

Најупечатљивије се култ медведа очитује у медвеђем празнику. Сваки народ има своју легенду о његовом пореклу. Код народа Евенки она гласи овако: млада девојка која се нашла у шуми доспела је у медвеђи брлог и тамо провела зиму. На пролеће, кад се вратила кући, родила је медведића, кога је одгајила као сина, а касније се удала и родила дечака. Када су браћа одрасла, одлучили су да одмере снаге и човек је убио медведа. Овај је, умирући, рекао брату како правилно треба ловити медведе и сахрањивати их. Легенде се могу разликовати, али у свакој постоји заједнички мотив: медвед бира човека коме предаје тајно знање о лову и правилном поступању према „сродницима“.

Код неких народа празник се приређивао поводом успешног лова на медведа, код других се одржавао циклично сваког јануара или фебруара. У првом случају централни догађај је била трпеза – месо убијеног медведа јело се ноћу, од почетка до краја прославе, при чему је један од ловчевих рођака јео сирово месо како би стекао медвеђу снагу, мудрост и особине. У паузама између јела играло се, певало и свирало. 

Медвеђи празник народа Ајни, Сахалин.

Редован годишњи празник није био везан за лов. Понекад се славио као задушнице посвећене умрлом рођаку, чија душа је према веровању прешла у медведа, а понекад као обредни празник, током којег се племе захваљивало медведу и трудило да га умилостиви. У шуми би пронашли медведића и три године га гајили у кавезу. У прво време домаћица га је чак дојила као дете и називала га сином. Када би истекле три године, домаћин је нудио вином кућне духове и извињавао се што више не може да чува медведа. Након тога је заједно са гостима прилазио кавезу и нудио медведа храном. Затим би га извели из кавеза и водили по кућама, где би му домаћини давали храну и клањали му се како би својој кући обезбедили благостање. На специјално припремљеном месту медведа су убијали, скидали му кожу и вадили утробу.

Главу и кожу медведа би спустили у кућу кроз димњак. Затим је приређивана вечера: служило се кувано медвеђе месо, које се вадило из казана кутлачом са ликом медведа и сервирало у специјалном дрвеном суду. Кости су се после јела сакупљале и даривале домаћинима заједно са неким поклоном. Пре краја празника најстарији сељани су целе ноћи седели поред лобање медведа и разговарали с њим.

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“