„Белкинове приче“ Александра Пушкина: Сажет приказ

Russia Beyond (Photo: V.A.Tropinin; Legion Media; Издательство Искатель)
„Приповетке покојног Ивана Петровича Белкина“ биле су први озбиљан прозни подухват чувеног песника.

У првој збирци кратких прича Александар Пушкин описује пет различитих случајева који су се догодили обичним људима његовог времена.

„Хитац“  

Наратор ове приче је официр који среће тајанственог човека, бившег хусара по имену Силвио. Он га често посећује и они играју карте. Силвио је, иначе, одличан стрелац, и редовно вежба гађање.

Једном приликом, официр увреди Силвија, али, противно очекивањима, не изазове га на двобој, како налажу обичаји. Официри мисле да је Силвио кукавица. Међутим, он објашњава наратору зашто је тако поступио.

Пре много година Силвио је изазвао на двобој младог грофа. Међутим, приликом двобоја Силвио увиђа да се његов супарник не плаши смрти. Гроф први пуца и само му закачи капу. Убити човека који не цени живот за Силвија је бесмислено. Он зато не жели да пуца и одлаже свој хитац на неодређено време.

Силвио ускоро сазнаје да се његов некадашњи супарник спрема за женидбу и претпоставља да се његов однос према животу и смрти променио. Силвио тада одлази свом противнику како би остварио свој одложени хитац.

Неколико година касније наратор среће новог суседа и његову жену. У холу суседове куће он види слику са две рупе од метка које су изузетно близу једна другој. Ова прецизност га подсети на старог пријатеља Силвија и наратор о њему исприча свом суседу.  

Кад чује ову причу, нараторов сусед открива да је он био Силвијев супарник. Када је Силвио дошао код њега одмах после венчања захтевајући да испали свој одложени хитац, гроф пристаје. Силвио ипак тражи да и гроф понови свој пуцањ, јер не може да гађа ненаоружаног човека. Гроф и овога пута промашује и погађа слику на зиду. Са осећањем кајања Силвио пуца не нишанећи, али ипак погоди рупу коју је начинио гроф. Тако је показао да је лако могао да убије грофа, али је одлучио да му поштеди живот, мотивисан племенитијим осећањима од жеђи за осветом.

„Мећава“

Млада племкиња Марија Гаврилова се заљубљује у младог официра Владимира. Међутим, њени родитељи не одобравају ову везу, јер је Владимир сиромашан и ниског порекла.

Заљубљени пар се договори да се тајно венчају у цркви у оближњем селу. У договорену ноћ околину захвати јака мећава. Владимир је изгубљен у вејавици и схвата да неће стићи на договорено место на време.

Када се врати кући, Марија Гавриловна се разболи од грознице. Видећи њену патњу, родитељи јој дозвољавају да се уда за Владимира, али убрзо сазнају да је овај погинуо у Бородинској бици.

Касније се Марија Гавриловна и њена породица селе на друго имање, где је други мушкарци просе. Међутим, девојка сломљеног срца их све одбија, осим коњичког официра Бурмина. Између њих се рађа љубав, али Бурмин јој признаје да не може њом да се ожени, јер је већ ожењен девојком коју не познаје.

Бурмин објашњава да се једном изгубио у мећави. Када је стигао у један градић, Бурмин је срео свештеника који му је рекао да касни на венчање. Из шале Бурмин одлучује да изиграва младожењу. Али, млада се онесвести када дође време за пољубац.

Жалећи због ове лакомислене шале, Бурмин каже да је и даље веран својој жени, мада не зна ко је она. Марија Гавриловна схвата да је Бурмин био тај кога је видела у цркви када је очекивала свог вољеног. Када открију каква их прошлост повезује, двоје младих проналазе своју срећу.

„Укопник“

Укопник Адријан Прохоров припрема мртваце за сахрану и бави се организацијом укопа. Сели се у центар Москве и отвара радњу за погребне услуге у новом крају, где углавном станују немачки трговци.

Током једне забаве са суседима, Прохоров се увреди због шале једног трговца, који диже здравицу за здравље Прохорових клијената, мртваца. Увређен, Прохоров напушта забаву, говорећи да ће се радије забављати са својим клијентима.

Стигавши кући, Прохоров је шокиран када угледа мртваце и скелете који су прихватили његов позив и стигли у његову кућу. На Прохоровљев ужас, мртваци га оптужују да им је подваљивао неквалитетне сандуке и превише их наплаћивао. Изненада се буди и са олакшањем схвата да је то био само сан.

„Управник поштанске станице“  

Пошто га ухвати киша, наратор се зауставља у поштанској станици, где упознаје Самсона Вирина, управника станице који је одговоран за пружање услуга као што су свежи коњи, ноћење и храна за путнике. Наратор такође упознаје прелепу управникову четрнаестогодишњу ћерку Дуњу.

Неколико година касније наратор поново посећује исту станицу, али Дуња више није ту. Вирин му приповеда како је до тога дошло. Једног дана млади официр је дошао у станицу, разболео се и провео ту неколико дана. Када је требало да крене на пут, понудио је Дуњи да је одвезе у цркву, куда се она упутила. Ускоро се испоставило да је официр девојку одвео са собом.

Вирин одлази у Санкт Петербург да врати своју кћер, али богати официр му каже да је заљубљен у Дуњу, даје му нешто новца и отера га.

Приликом следеће посете станици, наратор сазнаје да је Вирин умро пре годину дана. Такође чује да је нека лепа млада дама са троје деце долазила на његов гроб и дуго плакала на њему. Наратору је драго када чује да, упркос страховању управника станице, официр није напустио младу Дуњу, јер је био истински заљубљен у њу.

„Госпођица као сељанка“

Двојица спахија живе недалеко један од другог, али се не слажу због различитих погледа на свет. Један има ћерку Лизу, а други сина Алексеја, који једног дана долази у посету оцу.

Када чује за госта, Лиза пожели да га види. Девојка се преруши у сељанку и среће Алексеја у шуми, претварајући се да је ковачева ћерка.

Алексеј се заљубљује у бистру и лепу сељанку и они почињу тајно да се виђају.

Неколико месеци касније спахије се помире и постају блиски пријатељи. Одлучују да децу сједине браком. Међутим, Алексеј протестује против ове одлуке, јер је заљубљен у девојку за коју верује да је сељанка. Младић одлази право код суседа како би се објаснио с њим, али ту угледа своју вољену и схвата да сада може да испуни очеву жељу и ожени се оном коју воли.

Више о настанку збирке  

„Приче покојног Ивана Петровича Белкина“ су један од првих покушаја Александра Пушкина на пољу прозног стваралаштва. Аутор намерно одбацује ауторство над овим делом и препушта га Ивану Петровичу Белкину, измишљеној личности. 

Према Пушкиновој замисли, Белкин је ове приче чуо од различитих људи које је сретао током живота. Притом је истински аутор скривен иза двоструког низа фиктивних ликова.

Свих пет приповетки које чине „Белкинове приче“ приказују живот обичних људи у Руској Империји са њиховим проблемима, надама и сновима. Настало дело је импресивно по својој обухватности и лепо у својој једноставности.

„Приче покојног Ивана Петровича Белкина“ су настале током такозване „Болдинске јесени“, уметнички најплоднијег периода у животу Александра Пушкина.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“