Најпопуларније јунакиње совјетске кинематографије биле су снажне и независне жене - вредне раднице, особе са успешним каријерама, строге интелектуалке, неустрашиве партизанке и ратне хероине. С једне стране, на тај начин постављани су критеријуми совјетским женама, а с друге стране, њихове судбине јасно су рефлектовале стварност тог времена. Ипак, захваљујући филмским адаптацијама светских и руских класика, као и историјским филмовима, на платну су се могле видети префињене јунакиње - отмене даме, жене аристократског порекла и плаве крви. Ево које глумице су их играле.
Свесавезну славу студенткиња четврте године позоришне академије Ирина Алферова стекла је улогом у филмској адаптацији романа Алексеја Толстоја „Ход по мукама“ (1977), чија је радња смештена у период пре, за време и после револуције 1917. године. Улогом дирљиве Дарије Булавине Телегине, 26-годишња Алферова освојила је гледаоце кроткошћу и достојанством.
Филм „Јесења звона" према „Причи о мртвој принцези" А.С. Пушкина снимила је 1978. године, док се у остварењу „Василиј Буслајев" из 1982. године појавила у улози младе кнегиње. У оба филма Алферова, глумица изразито словенске спољашности, изгледа као да је у староруском костиму рођена.
Улогом Констанце Бонасје, дворске даме француске краљице Ане од Аустрије, у авантуристичком мјузиклу „Д'Артањан и три мускетара“ (1978) стекла је истинску славу. Констанца у тумачењу Алферове постала је оличење нежности и женствености.
Глумица, коју у Русији пореде са Мерил Стрип, била је у СССР-у 1970-их и 1980-их велика звезда. Филмске адаптације светских класика донеле су јој истинску популарност.
У филму заснованом на комедији Лопе де Веге "Пас на сену" (1977), Терехова је одиграла поносну грофицу Дајану де Белфлор, заљубљену у свог секретара.
Још једну племкињу играла је у филму „Побожна Марта“ (1980).
У улози Миледи у мјузиклу „Д'Артањан и три мускетара“ Терехова се појављује 1978. године. Ролом лукаве негативне јунакиње, специјалног агента Миледи, глумица је стекла славу као фатална жена совјетског филма. Готово светачка Констанца и њена супротност Миледи, постале су најупечатљивије филмске јунакиње касних 1970-их.
Роман „Ана Карењина“ Лава Толстоја екранизован је више од тридесет пута. 33-годишња Татјана Самојлова постала је једна од најбриљантнијих интерпретаторки ове улоге.
Глумица је изванредно дочарала жену из високог друштва.
Самојлова као Ана Карeњина током целог филма као да полако скида углачаност, слој по слој, са елегантне, достојанствене отмене даме која губи репутацију, и разоткрива њену неспутану, заљубљену природу.
Хладна лепота филмске Карењине, њено аристократско бледило, помало надмен став, сталоженост и уздржани израз лица - у супротности су са нежношћу, сензуалношћу и спонтаношћу јунакиње у интерпретацији Татјане Самојлове. Можда је ово једно од најуспешнијих тумачења култне Толстојеве јунакиње.
23-годишња балерина Наталија Трубникова одиграла је британску принцезу Мелисенту у научнофантастичном филму-мјузиклу о путовању кроз време „31. јун“ (1978).
Реч је о јединој великој улози у њеној филмској каријери. Мелисенте изгледа дирљиво у својој наивности и детињој отворености, али је добар мачевалац, упркос својој крхкости.
„31. јун се појавио на совјетској телевизији само једном. Када је балетски играч Бољшог театра Александар Годунов, који је играо једну од главних улога, затражио политички азил у Сједињеним Државама филм је бункерисан. Плашила сам се да је застарео, да ће изгледати смешно. Али и у време када је поново почео да се приказује, добијала сам писма са изразима наклоности мојој принцези.
Један математичар из Канаде је чак признао да је Мелисента на њега оставила такав утисак да је почео професионално да проучава могућности путовања кроз време и дошао до открића које је подстакло унапређење мобилних комуникација “, рекла је Трубникова у једном интервјуу.
Таленат и лепота Љутајеве недвосмислено су се показали већ у њеној првој филмској улози. Као двадесетдвогодишњакиња глумица је 1987. одиграла грофицу Анастасију Јагужинску у историјској авантуристичкој мини серији „Гардемарини напред!“, која говори о сплеткама и заверама на двору царице Јелисавете Петровне (XVIII век).
Јагужинска, у интерпретацији Љутајеве, озбиљна је најава фаталне жене, каква ће постати у наставку филма „Живели гардемарини“ (1991).
Током целог филма чини се да јунакиња заводи не само своје обожаваоце на платну, већ и гледаоца, са лакоћом постајући од извештачене лепотице одлучни авантуриста или моћна дама. Деликатне црте лица и достојанствено држање, наглашени историјским костимом, подигнутом косом и масивним накитом, помогли су Љутајевој да непогрешиво дочара атрактивну племкињу.
У добитној улози глумица се на платну појавила у зрелом добу.
Љубавна драма „Царски лов“ (1990) посвећена је принцези Јелисавети Таракановој, која је себе називала ванбрачном ћерком царице Јелисавете Петровне.
Гледалац, ипак, ни у ком случају није види авантуристкињу и сплеткарошицу, каква је заправо била ова историјска личност. Кнегиња, коју игра 27-годишња Ана Самохина, није лукава и намазана. Глумица гради лик беспомоћне, пуне љубави и преданости, преварене жене. Класична рањива „девојка у невољи“ која жели саосећање, уосталом њен спаситељ испоставио се као џелат.
У филму је било сцена секса, али су оне и по стандардима совјетске кинематографије и мишљењу старије генерације гледалаца биле сувише смеле. То је Самохини обезбедило скандалозан статус секс симбола руске кинематографије раних 1990-их.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
