Фјодор Шаљапин: 4 чињенице о најпознатијем руском певачу

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Сељак у најбољем театру империје

„И даље сам у постељи... и читам... и сећам се прошлости: позоришта, градова, потешкоћа и успеха. Колико улога сам одиграо! И чини се да све то и није тако лоше. И превише за једног сељака...“, написао је Шаљапин у једном писму пред своју смрт 1938. године.

Шаљапин је био човек из народа, а то је била важна чињеница у Царској Русији. И поред тога што није имао племићки родослов, постао је невероватно популаран. Његов јединствени звучни бас је одјекивао у најбољим операма Русије, а цар га је именовао за „солисту Његовог Величанства“. После револуције 1917. године постао је уметнички руководилац Маријинског театра у Петрограду, иначе једног од најпознатијих у земљи.

Његов глас је високо цењен и на Западу, где је дебитовао у миланској Скали 1901. године и тај наступ је био права сензација. Кажу да је Шаљапинов наступ био једна од највећих знаменитости првих руских сезона које је Сергеј Дјагиљев организовао у Паризу, када је Европа заправо „открила“ руску уметност. Огромног раста и снажног гласа, Шаљапин је у очима многих странаца доживљен као симбол Русије.

Кључ Шаљапиновог успеха крио се у томе што он није био само велики солиста, него и велики глумац. Остављао је дубок утисак на публику својим извођачким темпераментом док је певао своје најбоље трагичне партије попут Мефиста, Дон Кихота и Бориса Годунова.

2. Од очајања до тријумфа

Шаљапин је као дечак са девет година почео да пева у црквеном хору, а за оперу се заинтересовао у својој 13. години, када је први пут видео и чуо оперску представу у провинцијском позоришту. Касније је постао извођач у гостујућој трупи и често се селио. Али често је остајао и без пребијене паре и размишљао је о самоубиству.

Његов муњевити успон почео је када је позван у Руску приватну оперу познатог покровитеља уметности Саве Мамонтова. Његова слва је од краја 1890-их непрекидно расла и убрзо је постао права звезда. Међутим, никада није заборавио своје тешке дане на почетку каријере и касније је помињао да му је мајка умрла од глади.

3. Презир либералне интелигенције

Када је постао познат одао се хедонизму. Важио ј за „човека из народа“, који није био само оперски певач, него је певао и народне песме, на пример „Низ Питерску“ и „Дубинушка“. Један од његових најбољих пријатеља био је Максим Горки, познати писац и симпатизер радикалне левице и њиховог идеала служењу радном народу. И Шаљапин је подржавао идеју револуције и располежење које је било веома распрострањено у оно време. Па ипак, није био омиљен у многим образованим круговима руског друштва.

Током представе у Маријинском театру 1911. године, којој је присуствовао и цар Николај II, гледаоци су замолили Шаљапина да отпева државну химну. Он им је испунио жељу, клекнуо је на једно колено и отпевао химну. Истог дана је добио титулу од цара.

Због тог поступка је избио велики скандал у јавности. Многе јавне личности су га засуле увредама. Многи грађани Русије доживљавали су цара као реакционарну личност, тако да је Шаљапин годинама морао да „испира“ своју репутацију.

4. Тешка одлука о напуштању Русије

Шаљапин је био навикнут на лагодан живот, тако да му је веома тешко пала револуција 1917. године и период Грађанског рата који је уследио. Понекад су му наступи плаћани кромпиром. Имао је једанаесторо деце, па се бринуо и за њих.

Нова социјалистичка власт је имала двојак став према Шаљапину. Са једне стране, он је први добио статус народног уметника Совјетске Републике, а са друге је третиран као „буржујски елемент“. Имовина му је конфискована, а у стану му је извршен претрес. Тако је почео да размишља о емиграцији. Касније је признао да је то била тешка одлука: „И тада ми се чинило да би то била погрешна одлука, пре свега пред самим собом: ’Хтео си Револуцију, носио си црвену траку и јео кашу са револуционарима’, рекао сам тада теби. А кад је каша поједена, одлучио си да одеш. То није добро“.

Шаљапин је 1921. године добио дозволу да напусти Русију. Отпутовао је у САД, али се на крају скрасио у Француској. Није, међутим, имао представу о томе да се неће вратити у Русију. Али догодио се инцидент после којег повратак више није био могућ. Наиме, 1927. године чувени певач је одлучио да помогне деци руских емиграната у Француској, који су углавном припадали белом покрету и самим тим су били политички противници бољшевика. Совјетска штампа и поједини представници црвене интелигенције представили су то као Шаљапинову отворену подршку заклетих непријатеља Совјетске Русије. Одузето му је звање народног уметника и совјетско држављанство. Кажу да је Шаљапин заплакао када му је совјетски амбасадор саопштио ту одлуку.

И поред свега, Шаљапин је до краја свога живота био веома популаран. Од 1921. године је осам сезона певао у Метрополитен опери, уживајући подршку публике и признање критичара. Поново се огледао и на филму (после улоге у руском филму „Иван Грозни“), у холивудском „Дон Кихоту“. Совјетска титула му је враћена тек 1991. године, а прах му је враћен у Русију 1984. године.