10 легендарних украсних предмета у СССР-у

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Чипкасте шустикле

1960-их

MAMM/MDF/Russia in photo

То је породични миље који је хеклала бака или мама. Снежнобеле чипкасте „салветице“ служиле су за украс на јастуцима спакованим један на други, на комодама, сточићима за дневну собу, телевизорима и разним другим празним површинама.

Ручни радови су и иначе били популаран хоби у Совјетском Савезу, а ово је био само један начин њихове практичне примене. Миље на телевизору је био практичан и у том смислу што је, како се сматрало, шустикла штитила скупоцену ствар од прашине споља, а уједно је штитила екран од директних сунчевих зрака за које се веровало да штетно утичу на технику и да монитор са катодном цеви на сунцу може да „изгори“.

2. Фигурице од порцелана

Производи Лењинградске фабрике порцелана из збирке Државног музеја керамике и „Имања Кусково 18. века“, 1969.

Алексеј Бушкин/Sputnik

Порцелан је у СССР-у био веома популаран, па су од њега често прављени и украси. Порцеланске балерине, чобанчице са овчицама, зверчице, бисте политичара или совјетска класика – све је то био симбол благостања и изобиља у облику седам малих слонова. Свака породица је имала те симпатичне стварчице од порцелана.

Руски порцелан је стекао славу још у Царској Русији. Од средине 18. века је постао познат у свету, и цењен је исто као кинески и европски порцелан. Када су комунисти дошли на власт, национализовали су царска предузећа и убрзо понудили свету нове, пролетерске фигуре.

Размере „порцеланске грознице“ могу се сагледати по броју предузећа у којима је прављен. У целој земљи их је било преко три стотине. И скоро сваки произвођач је имао сопствени стил и историјат. Стога није ни чудо што су грађани у СССР-у доживљавали порцеланске фигуре као уобичајен свакодневни украс.

3. Теписи са орнаментима на поду и зидовима

Владимир Иванец са мајком Фаином Алексејевном.

Владимир Иванец/Архив Наталије Берегове/Russia in photo

Страст Совјета према масивним теписима са орнаментом које су држали на поду и на зидовима одавно је постала општепознати мим. Али за човека који је живео у совјетско доба то је било нешто што се једноставно мора имати. Без таквог тепиха стан или кућа су третирани као неусељиви (без шале, тешко је замислити совјетски стан без иједног тепиха).

Теписи јарких боја су разбијали монотонију у совјетским панелним зградама, а уједно су вршили и друге важне функције, тј. служили су као звучна и топлотна изолација пода и хладних бетонских зидова.

Породице са просечним финансијским могућностима куповале су машински рађене тепихе, а они који су могли да приуште ручни рад често су по тепих одлазили у Туркменију, Азербејџан или Јерменију. Такав тепих је третиран као добра инвестиција и прелазио је потомцима у наследство.

4. Есцајг од алпака сребра

Есцајг од алпака сребра (монел метала) из СССР-а.

avito.ru

Совјети су сматрали да престижни прибор за јело много тога говори о статусу његовог власника. Наравно, није било довољно новца за право сребро, али је монел метал био довољно сјајан и елегантан. Та легура бакра и никла се многима допала. Од ње су прављени предмети „као на двору“. Често су то биле копије царског есцајга.

Алпака сребро је имало само једну ману – брзо би потамнело, тако да је есцајг често морао да се чисти.

5. Каскадни лустер

Радница на промоцији лустера „Каскада“ од полистирена, 1978, Баку, Азербејџанска ССР.

Н. Игњатјев/TASS

Сматрало се да је кристални лустер идеалан у сваком простору (чак и у једнособном стану). И наравно, свако је желео да га има. Људи су били спремни да жртвују читаво богатство ради огромног чешког „лепотана“ са кристалним привесцима. Многи су га доносили са службеног пута, понекад и са намером да га препродају.

Тако скупоцен украс није био за свакога, али потражња није опадала, те је стога совјетска индустрија почела да прави каскадне лустере за обичне грађане, али не од кристала, него од провидне пластике. Тако су се појавили веома популарни лустери „Каскад“. Они су служили као симболичан доказ да народ не живи ништа лошије од краљева и царева.

6. Кристална ваза

Инспектор Људмила Лукјанова оцењује производе, 1981, Салават, СССР.

Виктор Воног/TASS

Тешка ваза са дебелим избрушеним зидовима увек је била углачана до сјаја и обавезно је држана у витрини иза стакла. Кристална ваза је спадала међу најпопуларније украсе ентеријера у СССР-у.

Масивне вазе су поклањане у посебним приликама – за свадбу, у част неког важног јубилеја или поводом одласка у пензију. Мањи примерци, али обавезно са раскошним брушеним орнаментом, били су право решење за рођендански поклон учитељици „од захвалних родитеља“ или шефу „од запослених“.

7. Гоблен са јеленима или медведима у шуми

Увежбавања песме уз пратњу бандуре, 1960.

Г. Сажњев/TASS

Гоблени су „освојили“ совјетске станове после Другог светског рата. У почетку су то били трофејни немачки примерци, али је убрзо по угледу на њих почела и домаћа производња.

Необично је што су и поред мноштва могућих сцена увек прављене једне исте, и то прилично примитивне. Најпопуларнији су били јелени у шуми или медведи у боровој шуми (по слици Ивана Шишкина). Честа је била и слика „Напад вукова“, Николаја Сверчкова, сликара ратних сцена из 19. века, као и „Три витеза“ Виктора Васњецова.

8. Репродукције руских сликара

Хостел за младе раднике Чељабинске фабрике трактора,

Државни историјски музеј Јужног Урала/Russia in photo

Совјетски грађанин је добро познавао руско сликарство и могао је „као из топа“ да каже ко је насликао „Раж“, „Девојку са бресквама“ или „Јахачицу“ – све захваљујући чињеници да је добар укус подразумевао поседовање репродукције неке слике из Третјаковске галерије. Те репродукције су чак и штампане у многим часописима, од „Раднице“ до „Младог сликара“.

Најраспрострањеније репродукције су биле Шишкиново „Јутро у боровој шуми“, Серовљева „Девојка са бресквама“ и „Непозната дама“ Ивана Крамског.

9. Сервис „Мадона“

Немачки срвис „Мадона“

avito.ru

Свака жена у СССР-у сањала је о немачком порцеланском сервису „Мадона“. За разлику од совјетског порцелана, овај је био специфичан по томе што је имао украсну слику у стилу барока и позлату по ободима. Назив сервиса је, додуше, типично народски, јер нигде није била приказана „Мадона“. Најчешће су биле заступљене митолошке сцене.

Било је ту разних сервиса – за ручавање, за кафу, за чај, али они најчешће нису служили сврси, него су као украс стајали у витрини иза стакла. Посебно су били популарни током 1970-их, када је у Источној Немачкој схваћено да постоји велика потражња, па је покренута производња у великим тиражима.

10. Зидни сат са кукавицом

Склапање зидног сата „Кукавица“ фабрике сатова у Сердобску, 1973.

Сикорски/Sputnik

СССР је имао сопствену верзију зидног сата са кукавицом. Такве сатове је правила фабрика „Мајак“. Механички часовник је откуцавао време на сваки сат тако што је из кућице излазила птичица и издавала карактеристичан звук. Такви сатови су били дефицитарна роба, као и сви остали украси. Због тога је за њима увек била велика јагма, како у земљи, тако и изван њених граница. Сваке године је прављено преко милион сатова за извоз у 44 земље широм света.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!