Ко је и када живео у Кремљу?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Последњи станар је напустио Кремљ 1962. године, и од тада у њему нема стамбеног простора. А некада је московска тврђава била густо насељена. На територији Кремља су се налазиле стамбене одаје царева, патријараха и бољара високог рода. Касније су цареве и бољаре сменили императори и дворани, а затим генерални секретари Комунистичке партије и партијски функционери.

Кнежевски и царски двори, бољарске куће и патријарашки конаци

Прво утврђење на месту данашњег Кремља појавило се 1156. године. Подигнуто је око кнежевског двора и кућа најближих сарадника московског кнеза. Прве насеобине су се налазиле близу Боровицке капије. Обично се кнежев двор састојао од неколико одвојених грађевина које су се заједно звале „хороми“ и скоро сваки члан кнежеве породице имао је посебну одају. У прво време је све грађено од дрвета, а откако је Димитрије Донски у 14. веку подигао зидине од белог камена, камена здања су почела да се граде и унутар Кремља.

Коренито преуређивање Кремља почело је 1482. године на иницијативу Ивана III. Од тада је кнежев двор све више личио на праву раскошну резиденцију. Када се руски цар оженио наследницом последњег византијског императора Софијом Палеолог Москва је наследила обичаје, статус и смиболику Византије. Тај савез и нова улога Москве обавезивали су цара да се побрине о подизању одговарајуће резиденције. Иван III је обновио тврђаву и подигао неколико храмова. Место дрвених стамбених кућа постепено су заузимала здања од камена. Најпре су их подизали бољари, а касније је Иван III покренуо и изградњу првог дворца од камена.

Тај први камени дворац није сачуван, али је његов део, такозвана „кнегињина половина“, послужио као темељ за Теремни дворац који и данас краси архитектонски ансамбл Кремља. Теремни дворац је саграђен за Михаила Фјодоровича, првог цара из рода Романових. Он је уједно био и прво здање од камена у коме је живела царска породица. Направљен је тако да личи на грађевину од дрвета. Теремни дворац је све до владавине Петра I служио као резиденција руских царева.

Поред владара и њихових породица на територији Кремља су живели и високи црквени достојанственици и бољари. По налогу патријарха Никона 1653-1655. године је саграђен Патријарашки конак у коме је Никон примао посетиоце и живео. Тај конак и данас постоји. Поред тога, унутар зидина Кремља су грађене и куће бољара високог рода. Најпознатија сачувана бољарска кућа је Потешни дворац. Подигнута је за бољара Иљу Милославског, таста цара Алексеја Михајловича. Касније су ту живели и одседали чланови царске породице, на пример императорка Јелисавета Алексејевна, док је већи део тих објеката предат колегијумима (министарствима), тако да је Кремљ убрзо затим постао неподесан за становање. Колегијуми су прешли овамо са свим својим чиновницима, архивима и чуварима. Управа Ризнице, у којој су се чувале царске драгоцености, написала је 1727. године следеће: „...свакојаки измет и неприкладно смеће из нужника, и од коњских стаја и робијаша у дрвеним кладама из Обербергамта који се овде држе, излажу царску ризницу великој опасности, јер се од тога подиже смрад од којега се златном и сребрном посуђу, и другоме што припада ризници Његовог Императорског Величанства, може нанети опасна штета, јер би од тога могло да поцрни...“

Поред свега, Кремљ је изгубио статус званичне резиденције када је Петар Први 1712. године доделио тај статус Санкт Петербургу. Град који је цар подигао био је ближи Европи и имао излаз на море, тако да су морским путем страни гости могли стићи до Русије безбедније него копненим путем који је водио у Москву.

Последњи стамбени објекат на територији Кремља био је Велики кремаљски дворац. Његова изградња је почела 1837. године по указу Николаја I, а завршила се 1849. То је и данас главна резиденција председника Руске Федерације (с тим што председник станује у Новом Огарјову).

После премештања престонице царска породица је становала у Кремљу само током ретких долазака у Москву, најчешће за време крунисања. Остало време је унутар зидина тврђаве живео командант Кремља, а такође и чиновници његове канцеларије са својим породицама, монаси у манастирима на територији тврђаве, и послуга.

„Колонија“ бољшевика

У марту 1918. године бољшевичка власт је вратила Москви статус главног града. Томе је претходио тајни прелазак партијског врха у стару престоницу. Бољшевици су се најпре сместили у московске хотеле, а касније су прешли у Кремљ. Лењин је лично прописао да је ту радно место представника власти. Стамбени објекти су прилагођени потребама нових станара: „У Коњичком корпусу, преко пута Потешног дворца, пре револуције су живели функционери Кремља. Раније је командант тврђаве заузимао цело приземље. Његов стан је сада подељен на неколико делова. Ми смо били у суседном ходнику од Лењиновог стана. Трпезарија је била заједничка. [...] Музички сат на Спаској кули је преправљен и сада су стара звона уместо мелодије ’Боже, цара нам чувај’ полако и замишљено сваких петнаест минута интонирала ’Интернационалу’“, написао је Лав Троцки. Средином лета 1918. године у Кремљу је већ било преко 1.100 станара, а крајем 1920. више од 2.100 људи. Функционери (сада совјетски) бесплатно су становали у Кремљу. Обично је стан имао кабинет, трпезарију, библиотеку и по једну спаваћу собу за сваког члана породице. Нами Микојан, жена члана Политбироа Анастаса Микојана, овако је описала живот у Кремљу: „Старинска мермерна степеништа била су покривена црвеним тепихом са жутим рубовима. Такве „кремаљске“ стазе могле су се видети само у зградама владе... Чинило се да је живот у Кремљу потпуно изолован. Живели смо као на острву, с тим што то острво није било егзотично и раскошно. Пре је то био ћутљиви затвор, ограђен зидинама од црвене цигле“.

Становање у Кремљу делимично је било проузроковано недостатком стамбеног простора у Москви, али је и питање безбедности било исто толико важно: „У Кремљу није било нигде никога. На улазу у свод Боровицке капије (код Каменог моста) стајала је стража... У Кремљ су без заустављања улазили само чланови Политбироа. Ако је у ауту било чланова породице, чак и оних који ту живе, возач се заустављао са десне стране близу свода, обезбеђење је проверавало исправе, телефонирало старијем дежурном и тек после зеленог светла и звона аутомобил је могао да прође. [...] Чланови породица које су становале у Кремљу имали су посебне пропуснице. То су биле мале књижице боје тамне вишње са фотографијом и пуним именом, на папиру са утиснутим грбом и потписом команданта Кремља. На корицама су била утиснута слова „Кремљ“. Обезбеђење је познавало свакога од нас, и свакоме су знали име...“, написала је Нами Микојан. Све до 1955. године музеји Кремља су били затворени за јавне посете.

Изградња чувеног Дома на кеју (данас Дом владе Руске Федерације) за службенике највиших органа власти завршена је 1931. године. Убрзо је у нову зграду пресељен значајан део кремаљских станара. Процес усељавања се отегао и трајао годинама, тако да је последњи житељ Кремља, један од првих маршала СССР-а Климент Ворошилов, напустио тврђаву 1962. године.