Пет чињеница о Сергију Радоњешком, најпознатијем руском светитељу

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Пре монашења се, наравно, није звао Сергије, и није рођен у Радоњежу

Будући светитељ Сергије Радоњешки рођен је код Ростова Великог, 150 км од Радоњежа. Сматра се да је рођен 1314. године, мада тачан датум његовог рођења није утврђен. Ростов је данас мали провинцијски град у Јарославској области, али почетком 14. века је то била успешна кнежевина и један од културних центара средњовековне Русије. Највероватније је Сергије тамо научио грчки језик.

Ростов је у више наврата био изложен нападима Монгола и фактички је разорен. Сергијев отац је изгубио све што је имао па је донео одлуку да се са породицом пресели у Радоњеж. Тај градић је био ближи Москви која је била безбеднија и све више је добијала на политичком значају. Сергије је тада имао око 12 година.

У његовој првој биографији, у „Житију које написа његов ученик Епифаније Премудри“ почетком 15. века, описана су чуда која је Сергије учинио и пророчанства која је изрекао за живота. Такви описи су и иначе карактеристични за житија светих која као жанр имају строго одређене каноне.

Људи неупућени у ову тему можда и не знају да је позната слика Михаила Нестерова „Виђење дечака Вартоломеја“ (1890) посвећена Сергију Радоњешком. Он се пре монашења звао Вартоломеј. Ново име је добио на монашењу.

Када му је било седам година Вартоломеј је имао проблема са учењем. Никако није могао да научи да чита и пише. Предање каже како је забринути дечак срео неког старца и пожалио му се, а овај се усрдно помолио за њега и дао му комад освећене просфоре. После тога је Вартоломеј лако научио да чита и пише. И одмах се заинтересовао за Свето Писмо. У житију пише како се он још као дечак духовно подвизавао усрдно се молећи ноћу и добровољно држећи најстрожи пост.

Због тога се Сергије данас поштује као покровитељ свих ђака и студената, и свих који имају проблема са учењем. Њему се ђаци и студенти моле пред почетак наставне године и уочи важних испита.

2. Основао је Тројице-Сергијеву лавру, најпознатији руски манастир

Једна од најважнијих Сергијевих „опипљивих“ заслуга која се сачувала до наших дана је оснивање Тројицког манастира, данас познатог под називом Тројице-Сергијева лавра. Сергије је био још веома млад када се определио за отшелнички живот, иако је то подвиг предвиђен за монахе који су већ стекли велико духовно искуство.

Он се заједно са братом настанио у густој шуми, где је направио малу келију и капелу која је освештана у част Свете Тројице. (Касније ће управо за овај Сергијев манастир чувени иконописац Андреј Рубљов насликати своју „Тројицу“, у којој ће најважнији постулат Православља о божанском тројединству преточити у уметнички исказ. Овде прочитајте више о томе).

Брат није могао да подноси тежак аскетски живот у „пустињи“ и после извесног времена је напустио Сергија, али су се око њега постепено почели настањивати други монаси. Сматра се да је данашњи највећи руски манастир основан 1342. године.

3. Увео је нови монашки типик

Поред тога што је основао манастир, Сергије је увео и нови систем монашког општежића. Монасима није било дозвољено да напуштају манастир како би од људи који живе у свету тражили храну (раније су многи монаси тако радили и ради тога су практично живели у свету). Када би понестало намирница братија се заједно са Сергијем усрдно молила да им Господ пошаље „хлеб наш насушни“ и сваки пут се дешавало нешто што је спасавало монахе од глади. „Дугим самовањем, телесним напором и уздржањем усред густе шуме припремио се да руководи другим подвижницима у пустињи“, написао је историчар Василије Кључевски.

Сергије се бринуо о сваком новопридошлом брату, учио га да живи врлинским животом, и свакога је брижљиво надзирао и подстицао на усрдну молитву и избегавање искушења световног живота. Сви су имали строго дневно правило и сви су се, као и Сергије, неуморно трудили. Сами су градили храмове, припремали храну, цепали дрва и шили мантије, тј. у потпуности су сами себе опслуживали.

Сергије је гајио истинско братство, показујући људима у свету пример хришћанске заједнице. Монаси су живели у великом сиромаштву, понекад данима нису имали хлеба, али су били сложни и, што је најважније, добри према свакоме ко дође да их посети.

Због монашког подвига Сергије је још од 15. века у Русији поштован као преподобни светитељ, тј. као монах који се уз помоћ молитве, поста и телесних напора трудио да буде сличан Господу Исусу Христу. Данас и старообредници и католици поштују Сергија Радоњешког као светитеља.

4. Формирао је руски духовни менталитет

Услед монголско-татарске најезде у 13. веку цели руски градови су били опљачкани, спаљени и руинирани. Русија је била разорена и уназађена, а становништво обузето ужасом. Мајке су своју децу у колевкама плашиле помињући „злог Татарина“. Туђини су и даље вршили упаде у руске кнежевине, а руски кнезови су им плаћали данак.

Многи манастири и храмови су срушени, тако да нису могли служити народу као духовни и морални оријентири, а монаси су се настањивали ближе градовима и седишту архијереја.

Стасало је неколико генерација Руса који нису ни замишљали да Монголи могу бити побеђени на бојном пољу. Непријатељ се у њиховим очима асоцирао са мрачном мистичном силом која се не може савладати. Људи су били психички сломљени и утучени. У том периоду је лако могао наступити крај историје Русије.

Да би збацили монголско-татарски јарам, Руси су пре свега морали победити свој страх и поверовати у своју снагу, сматрао је Кључевски. Важну улогу у моралном и духовном јачању руског народа одиграо је свети Сергије Радоњешки.

Он је почео од самога себе. У житију се наводи како му демони прилажаху и гледаху да га својом јарошћу заплаше у маленој колибици усред велике шуме. Али Сергије је сваки пут молитвом савладао страх, тако да му је на крају дарована „власт над демонима“, и они му више не беху страшни. Чувши за чудесног монаха који је победио нечисту силу, у манастир почеше да се стичу монаси, али и обични мирјани. Сви су они добијали од Сергија утеху и охрабрење, које су касније делили са другима. Кључевски сматра да је то био почетак моралног и политичког препорода руског народа.

5. Ујединио је Русију

Московска кнежевина је постепено постала безбедно „острво“ где су се стицали кнезови, угледни бољари и црквени великодостојници. Москва је прећутно третирана као престоница руске земље и њен духовни центар. Управо у њој је стасао кнез који се осмелио да пружи отпор непобедивом непријатељу. Био је то Димитрије Донски (кога је Црква касније такође канонизовала).

Зна се да је кнез одлазио Сергију у манастир да добије од њега подршку. Овај је одобрио кнежеву намеру да окупи снаге из свих руских кнежевина и крене у бој против Монгола. Уочи страшне битке на Куликовом пољу свети Сергије је благословио Димитрија и послао са њим два своја монаха, ратнике Пересвета и Ослабју.

„Иди на безбожнике храбро, без колебања, и победићеш“, рекао је тада кнезу.

Академик Дмитриј Лихачов је сматрао да је Димитрије Донски однео победу у конфронтацији између руских кнежевина тиме што се ослонио на Цркву и њену подршку. „Економски гледано Москва није била моћнија од Твера или Новгорода, али се испоставило да је духовно јача“, сматрао је Лихачов.

Победа руске војске у Куликовској бици означила је почетак ослобођења Русије од туђинске власти и уједињења руских земаља под доминацијом Москве.

Познати теолог Павле Флоренски окарактерисао је светог Сергија Радоњешког као „анђела-чувара“ и „духовног спасиоца“ Русије.

„У њему је руски народ постао свестан самога себе, свога културноисторијског места и културног задатка, и тек тада, поставши свестан себе, добио је историјско право на самосталност“, написао је Флоренски.