Провинцијални град у Русији. Моћна жена по имену Варвара Ставрогина на свом имању дочекује госте. Сви чекају долазак њеног сина Николаја Ставрогина. Он је наочит и тајанствен младић бајроновског типа, чију личност окружују гласине и оговарања. Николај се појављује у друштву пријатеља, човека по имену Петар Верховенски, који је вођа и главни идеолог тајне револуционарне ћелије у којој окупља омладину социјалистичких и нихилистичких убеђења.
Изненада Ставрогина пред свима ошамари Иван Шатов, члан њиховог кружока. Он је бивши студент који је некада био наклоњен револуционарним идејама, али сада верује у идеју руског народа као народа-богоносца, као и да је вера једини прави пут за Русију.
Одмах сви почињу да нагађају зашто је Ставрогин добио шамар, али нико не зна са сигурношћу. Међутим, највероватније разлог лежи у томе што је Ставрогин завео Шатовљеву сестру (како се касније испоставља).
Владимир Хотиненко/Нон-стоп продакш, 2014
Верховенски жели да своју револуционарну групу повеже злочином и заједничком тајном и зато планира убиство. Одлучује да Шатов буде ова политичка жртва. Верховенски тврди да Шатов планира да обавести полицију о њиховој организацији и на тај начин наводи остале да пристану на убиство.
Верховенски убија Шатова, али у шоку након тога напушта Русију. Остали чланови групе су откривени и ухапшени. А Ставрогин одузима себи живот.
Истовремено у провинцији где се радња одиграва почињу бурна дешавања: пожари, болести, насиље и побуне – као демони они продиру и шире се кроз друштво.
Какав се смисао крије иза овог заплета
Многи романи Достојевског били су на неки начин инспирисани реалним злочинима (укључујући „Браћу Карамазове“ и „Злочин и казну“). „Зли дуси“ нису изузетак. Овога пута писца је шокирало убиство студента од стране групе револуционара Сергеја Нечајева 1969. године. Забринут због пораста револуционарног терора у Русији Достојевски је написао свој у највећој мери политички роман.
Достојевски је био монархиста, верник Руске православне цркве и словенофил. Одбацивао је све нове либералне и нихилистичке идеје, сматрајући их погубним за Русију.
Овај револуционарни покрет приказан је као мрачна демонска снага која трује омладину и студенте. У роману постоји упечатљива сцена са оцем Верховенског (човеком који је те младе људе научио либералним идејама). Он случајно среће жену која му цитира епизоду из Библије о Исусу који истерује демоне из опседнутог човека и пореди овог човека са Русијом. Достојевски на тај начин поручује да само вера може спасти Русију, а као епиграф романа ставља цитат из Јеванђеља по Луки.