Десет најзначајнијих совјетских филмова из 1970-их

1. „Белоруска железничка станица“ („Белорусский вокзал“, 1970)

Андреј Смирнов, 1970. / „Мосфильм“

Бивши саборци се нису видели 20 година, од лета 1945, када су се растали на Белоруској железничкој станици у Москви на коју су стигли после рата. Сад су се, већ као старији људи, окупили поводом смрти свог ратног друга. Одлучују да оду у госте код бивше ратне болничарке, да поседе, поразговарају и присете се ратних година.

Редитељ Андреј Смирнов је учинио наизглед немогуће – снимио је један од најбољих и најдубљих филмова о Великом отаџбинском рату без приказивања ратних сцена. А песма Булата Окуџаве „Треба нам једна победа“ толико је моћна да је постала једна од најпознатијих руских песама о рату.

Филм погледајте овде

2. „12 столица“ („12 стульев“, 1971)

Леонид Гајдајј, 1971. / „Мосфильм“

Авантуриста Остап Бендер стиже у мали град где упознаје бившег племића Иполита Воробјањинова. На самрти им Иполитова свекрва открива своју тајну. Она је, наиме, сакрила породичне дијаманте у тапацирунг једне од 12 столица из гарнитуре. Остап се нуди да помогне у проналажењу дијаманата, али заузврат жели свој део проналаска. И тада настаје проблем. После револуције столице су продаване појединачно, па наши јунаци крећу у потрагу за сваком понаособ и успут пролазе кроз разноразне авантуре.

Ова култна комедија Леонида Гајдаја је адаптација популарног романа „12 столица“ Иље Иљфа и Јевгенија Петрова. То је 1971. био најгледанији филм у совјетским биоскопима – погледало га је скоро 40 милиона гледалаца. Цитати из филма ушли су у свакодневни говор, а улога Остапа Бендера прославила је глумца Арчила Гомиашвилија, који је за многе постао „омиљени“ Бендер, иако је било још неколико екранизација овог романа.

Филм погледајте овде

3. „Иван Васиљевич мења професију“, 1973.

Леонид Гајдај, 1973. / „Мосфильм“

Шурик, московски научник и геније конструисао је времеплов. Усред понирања у прошлост дошло је до непредвиђене ситуације и квара на уређају, па се тако у совјетској Москви обрео цар Иван Грозни, главом и брадом, који је дошао из прошлости. У исто време су у 16. веку остала двојица „наших“, један је пљачкаш станова, а други председник кућног савета у Шуриковој згради, за кога сви тамо мисле да је цар јер невероватно личи на Грозног, а исто се зове Иван Васиљевич.

Ова комедија Леонида Гајдаја заснована је на мало познатом позоришном комаду Михаила Булгакова „Иван Васиљевич“. У години када се филм појавио погледало га је више од 60 милиона гледалаца и то је био најгледанији филм у совјетским биоскопима. Сјајну глумачку екипу чине миљеници публике, од Александра Демјањенка и Савелија Крамарова до Јурија Јаковљева. Цитати и мимови из филма постали су веома популарни, као и живахне песме које знају сви.

Филм погледајте овде

4. „Свој међу туђима, туђ међу својима“ („Свой среди чужих, чужой среди своих“, 1974)

Никита Михалков. 1974. / „Мосфильм“

Грађански рат је завршен, а петорица војника Црвене армије се спремају да отпреме совјетским властима у Москву одузето злато од богаташа са југа Русије. Међутим, за то злато се боре и чекисти, и бели официри, и бандити. Они наизменично нападају воз којим се транспортује драгоцени товар. Испоставља се да у редовима чекиста постоји издајник. Главни јунак, црвеноармејац, ризикујући живот, присваја злато и нестаје.

Ово је први дугометражни редитељски рад Никите Михалкова, у коме је он један од главних глумаца и игра вођу банде. Жанр овог филма је „истерн“. Сматра се да је Михалков био инспирисан филмовима са Клинтом Иствудом. Филм је авантуристички, са пуно акције, сцена борбе и вратоломија. Данас се третира као класично остварење совјетске кинематографије.

Филм погледајте овде

5. „Иронија судбине“, 1975.

Елдар Рјазанов, 1975. / „Мосфильм“

Жења Лукашин, 36-годишњи московски лекар, уочи Нове године по традицији одлази са пријатељима у парно купатило (руску „бању“), одакле га другови после пијанке грешком шаљу авионом у Лењинград. Још увек мамуран, Жења са лењинградског аеродрома седа на такси, и као да се ништа није догодило вози се до свог стана. Међутим, совјетска стамбена насеља су толико типична да у Лењинграду постоји потпуно иста улица и зграда, па се чак испоставља да и кључеви од Жењиног стана у Москви одговарају стану на истој адреси у Лењинграду. Он улази у стан, баца се у кревет и још увек ништа не примећује, јер је чак и намештај у Совјетском Савезу у свим становима био идентичан. Убрзо затим долази права власница стана и проналази непознатог мушкарца у свом кревету...

Комедија Елдара Рјазанова постала је, без претеривања, најгледанији новогодишњи филм, који се по традицији приказује сваке године 31. децембра. Главни глумци Андреј Мјагков и пољска глумица Барбара Брилска постали су национални идоли. Неколико песама из филма отпевала је чувена певачица Ала Пугачова.

Филм погледајте овде

6. „А зоре су овде тихе“ („А зори здесь тихие“, 1972)

Станислав Ростоцки, 1972. / Филмски студио „М. Горки“

Федоту, искусном командиру одреда, команда шаље пет припадница противавионске одбране, младих девојака које су тек завршиле школу и пријавиле се као добровољци. Све девојке имају различите животне приче, и све их је ујединио Други светски рат. Ризикујући живот, оне под вођством свога командира откривају нацисте у шумама и мочварима. Нажалост, неће све оне преживети овај неравноправни бој.

Филм Станислава Ростоцког постао је класична војна драма. Настао је на основу истоименог романа Бориса Васиљева. Филмски часопис „Совјетски екран“ прогласио је филм „А зоре су овде тихе“ за најбоље остварење 1972. године. Филм је добио и низ државних награда у Совјетском Савезу, незаборавну награду на Филмском фестивалу у Венецији и номинован је за Оскара као „најбољи филм на страном језику“ (после „Дискретног шарма буржоазије“ Луиса Буњуела).

Филм погледајте овде

7. „Канцеларијска романса“ („Служебный роман“, 1977)

Елдар Рјазанов, 1977. / „Мосфильм“

Директорка Московског завода за статистику је веома строга. Има само 36 година, али је сви потчињени иза леђа зову „старица“. Међу њеним радницима је Анатолиј Новосељцев, скромни самохрани отац двоје деце који се нада унапређењу, али му је непријатно да о томе разговара са својом шефицом. Неочекивано се његов стари пријатељ враћа из иностранства и добија место „старичиног“ заменика. Он саветује Новосељцеву да се не устручава и да слободно мало флертује са директорком. И он се заиста упушта у неспретно удварање, не очекујући да ће имати успеха...

На први поглед се чини да је ово једноставна комедија о совјетском „канцеларијском планктону“, али је филм Елдара Рјазанова постао најгледанији у биоскопима и задобио невероватне симпатије публике. Додуше, и глумачка екипа је одлична. Андреј Мјагков се прославио и овом улогом, мада је био већ познат по улози главног јунака у „Иронији судбине“. Директорку је играла Алиса Фрејндлих. Публика је посебно заволела епизодне и мале улоге – секретарице помодарке (Лија Ахеџакова) и брбљивице и трачаре Шурочке из рачуноводства (Људмила Иванова).

Филм погледајте овде

8. „Москва сузама не верује“ („Москва слезам не верит“, 1979)

Владимир Мењшов, 1979. / „Мосфильм“

Крајем 1950-их скромна али одлучна Катарина допутовала је из провинције да „освоји“ Москву. Не успева да упише факултет, па се запошљава у фабрици, а живи у смештају за раднике са пријатељицама. Једна од њих је замољена да причува професоров стан, и она предлаже Катарини да се представи као професорова ћерка. Превара већ залази далеко, а онда се испоставља да је Катарина у другом стању... После 20 година, Катарина је већ директорка предузећа, има свој стан и аутомобил. Међутим, није задовољна својим животом и сама води бригу о одраслој ћерци. Тада упознаје обичног бравара и њен живот се мења из корена...

Филм Владимира Мењшова је добио Оскара за „најбољи филм на страном језику“. Кружиле су гласине да је овај филм гледао амерички председник Роналд Реган пре сусрета са Михаилом Горбачовом да би боље разумео „загонетну руску душу“. И домаћа публика је високо оценила филм. У години објављивања видело га је 90 милиона гледалаца. Филм је и данас популаран, а саундтрек „Александра“ постао је незванична химна Москве.

Филм погледајте овде. Сазнајте још шта се крије иза фразе „Москва сузама не верује“

9. Сталкер, 1979.

Андреј Тарковски, 1979. / „Мосфильм“

Главни јунак звани Сталкер, зарађује за живот тако што илегално води људе у затворену Зону аномалија, која је настала после пада метеорита. Једног дана му се обраћају Професор и Писац са молбом да их тамо одведе. Сталкер прихвата предлог, али и не слути шта планирају ови наизглед обични људи…

Филм у жанру научне фантастике и алегорије био је последњи који је Андреј Тарковски снимио у СССР-у. Сценарио је заснован на научнофантастичном роману браће Стругацки „Пикник покрај пута“. који су они прерадили заједно са редитељем. Ово је један од најпопуларнијих филмова легендарног редитеља. Није га заобишла ни награда жирија Филмског фестивала у Кану.

Филм погледајте овде

10 „Посада“ („Экипаж“, 1979)

Александар Митџта, 1979. / „Мосфильм“

На почетку филма приказан је лични живот чланова посаде авиона. Свако има своје личне и породичне проблеме. А заједничко им је то што су се сви укрцали у авион и кренули на међународни лет. Убрзо након полетања, испоставља се да на авиону постоји пукотина и да кабина остаје без притиска. Пилоти покушавају да спасу путнике, ризикујући свој живот. Овај подвиг ће утицати на њихове личности и на карактер, па ће по повратку свако одлучити да постане за нијансу другачији и успеће да реши своје породичне проблеме.

Филм Александра Мите један је од првих совјетских „филмова катастрофе“ (уз то још и са елементима еротике!), који је и данас актуелан и занимљив. Био је најгледанији совјетски филм у биоскопима 1980. године, а одгледао га је 71 милион људи. Сматра се да је редитељ био инспирисан успехом романа Артура Хејлија „Аеродром“ и његовом холивудском екранизацијом.

Филм погледајте овде

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!