5 популарних митова о Александру Пушкину

Мит бр. 1: Отац је обећао да ће оставити Пушкина без наследства

Многе легенде су се испредале о Пушкиновој коцарској страсти, и оне нису биле далеко од истине. Пушкин је по мерилима свога доба био веома богат, али је страст према коцкању остављала дубок траг у песниковом буџету. Играо је бриџ, фараон, омбре и друге карташке игре, тако да му је имовина стално била у опасности. Једном приликом умало није изгубио на картама део „Евгенија Оњегина“ који у том тренутку још увек није отишао у штампу. У последњем моменту је успео да поврати опасни улог. Ана Керн, једна од његових многобројних миљеница и „муза“, овако је описала ту страст: „Пушкин је много волео да игра карте и говорио је да му је то једина страст“.

Таква порочна забава се није допадала Пушкиновом оцу, па се причало да ће због ње песник остати без наследства. Међутим, лишавање наследства би бацило сенку на целу породицу, тако да чак ни огромни дугови нису били повод за тако радикалну меру. Нема ни документованих сведочанстава који би тако нешто могли потврдити.

А да је био у дуговима – био је. После погибије на двобоју испоставило се да Пушкин дугује на картама непуних 150.000 рубаља (то је око 240 милиона данашњих рубаља, односно око 2,5 милиона евра!). Али тај дуг није вратио песников отац, него лично император Николај I, који је и издржавао Пушкинову породицу новцем из државне касе.

Мит бр. 2: Пушкин је имао огроман „донжуански списак“

Тај списак није измишљотина. Он је чак био и објављен 1887. године у „Албуму Пушкинове изложбе 1880. године“. Почев од 1829. године песник је водио евиденцију жена које су му се допале или са којима је био близак, и то у два паралелна списка. Укупно је евидентирао 37 жена. По мишљењу појединих историчара, у први списак је уписивао имена оних дама у које је био заљубљен, а у други оних које су му се допадале.

Историчарима је пошло за руком да приближно идентификују поједине „евидентиране“ жене са којима је Пушкин био у некој вези. Међу њима је, како се претпоставља, била жена познатог историографа Јекатерина Карамзина, а такође Ана Петровна Керн којој је Пушкин касније посветио своје чувене стихове „Тренутка ја се сећам сјајна...“ („Я помню чудное мнгновенье...), као и глумица позоришта у Царском Селу, императорска дворска дама, ћерка француског војводе, ћерка аустријског банкара, жена губернатора Одесе и друге угледне „слободне“ и удате даме.

Мит бр. 3: Пушкин је заправо био прерушени Александар Дима

Присталице ове „теорије“ тврде да је Пушкин инсценирао своју смрт и инкогнито отишао у Француску где је почео да пише романе под именом Александар Дима. Наводно су две ствари могле да га подстакну на такав корак: карташки дугови које није могао да врати до краја живота или наређење императора Николаја I који је тајно послао Пушкина у Француску у својству шпијуна, а заузврат је измирио све песникове дугове и побринуо се о његовој породици.

Пушкин је, са једне стране, могао добро да одигра такву „улогу“, јер је савршено говорио француски, познавао је манире високог друштва у које је требало да продре, и остало је само да изгради убедљив идентитет. Тако се, наводно, појавио Александар Дима.

Међутим, и поред аргумената које наводе присталице поменуте легенде (спољашња сличност, места у Диминим делима која упућују на Пушкинову биографију и много тога другог), постоји исто толико контрааргумената. На пример, Александар Дима је већ током 1830-их био прилично добро познат као писац, и многи његови комади су у том тренутку већ стигли и у руска позоришта. Поред тога, француски писац је учествовао у Јулској револуцији 1830. године, док се Пушкин у то време припремао за свадбу са Наталијом Гончаровом.

После кобног двобоја многи пријатељи и рођаци су посетили Пушкина у постељи, а током последњих дана гледало га је чак осам лекара, тако да је крајње мала вероватноћа да се сви ти људи наговоре да сачувају тајну.

Мит бр. 4: Пушкин је Африканац

Делимично то јесте истина, јер је Пушкинов прадеда Абрам Петрович Ханибал заиста рођен негде на подручју данашњег Камеруна (или Етиопије, подаци у изворима доста варирају). Ханибал је почетком 18. века доспео у заробљеништво, да би га затим трговац Сава Владиславић-Рагузински довео у Москву. Годину дана касније Пушкинов предак је крштен, а кум на крштењу био је лично император Петар I.

То је једина чињеница на основу које се може говорити да је Александар Сергејевич био Африканац. Он јесте доста често помињао у делима своје историјске корене, али је заправо имао само 1/8 афричке крви, и исто толико немачке, а свих осталих 75% је био Рус. Многи још увек нису сигурни ни да је цела та прича истинита, али је постојање Абрама Ханибала документовано тако да нема сумње у делимично афричко порекло Александра Пушкина.

Мит бр. 5: Зец је спасао Пушкина од хапшења или смрти

Постоји мит да је зец спасао Пушкина претрчавши пут испред кочија када је песник путовао у Петербург из Михајловског, где је био у изгнанству. Наводно, да се то није догодило Пушкин би највероватније био протеран у Сибир или погубљен због учешћа у устанку декабриста. Он лично није третиран као декабриста и није учествовао у политичким акцијама, али су његови слободољубиви стихови могли да му се „олупају о главу“. Због тога је било опасно путовати у Петербург, поготово за време изгнанства. Када зец претрчи пут то је врло рђав знак, па сујеверни песник није желео да настави пут и одмах се вратио у Михајловско.

Легенда звучи занимљиво, али не одражава све што се заиста догодило. Песников пријатељ Сергеј Собољевски је написао да Пушкин није путовао у престоницу када му је зец претрчао пут, него је хтео да посети комшије и поздрави се са њима. И није га зауставио зец, него поп на капији имања, што је још у 18. веку третирано као рђав знак. Тек кад је то видео, Александар Сергејевич је одлучио да одустане од пута.

Додуше, зец је ипак овековечен у историји. Наиме, близу Михајловског је 2000. године подигнут споменик зецу који је „спасао“ Пушкина од преране смрти. Међутим, као што је познато, песников живот тиме није много „продужен“. Александар Пушкин је ипак изгубио живот рано, у својој 37. години.