Због „гвоздене завесе“ совјетски филмови су током хладног рата само ограничено били заступљени у страним биоскопима, а нису често доспевали ни на престижне фестивале. Тек током перестројке и отприлике до средине деведесетих свет је преплавио талас интересовања за руске филмове, који је, истина, брзо ослабио.
Међутим, упркос свим тешкоћама неки совјетски и руски филмови су успели да савладају све баријере и освоје признање људи из бранше. Ово је списак најпрестижнијих награда које су освојили руски филмови.
Ремек-дело Сергеја Бондарчука „Рат и мир“ је грандиозна шесточасовна епопеја по роману Лава Толстоја. Био је то први совјетски филм номинован за награду „Оскар“ (1969). И одмах победа!
Другу статуу СССР-у је донео, ма како чудно звучало, велики јапански редитељ Акира Куросава 1976. године. „Дерсу Узала“, екранизација сећања светског путника Владимира Арсењева, била је једини филм који је Куросава снимио ван домовине.
„Москва сузама не верује“ Владимира Мењшова – лауреат 1981. године – вероватно је „најамеричкији“ совјетски филм. Прича о жени која се сама пробила у животу, о девојци из провинције која пролази пут од обичне раднице до директорке фабрике, најпре је освојила совјетску публику, а затим америчке академике. Са око 90 милиона продатих улазница ово је један од највећих успеха у читавој историји совјетских биоскопа.
Најзад, једини постсовјетски руски филм који је освојио „Оскара“ био је „Варљиво сунце“ Никите Михалкова (1995). То је прича о једном дану из живота совјетског команданта дивизије, кога у филму глуми сам редитељ. Главни јунак одмара у својој дачи и ужива у животу још не знајући да ће бити једна од првих жртава Стаљинових репресија.
Венецијански фестивал је традиционално највише „русофилски“. Совјетски и руски филмови су се прилично често налазили у такмичарском програму фестивала и освајали награде. Логично је да освајачи венецијанског гран-прија спадају међу најбоље руске филмове.
Првог „Златног лава“ у Москву је донео Андреј Тарковски 1962. године. Редитељ је успех доживео већ са својим дебитантским остварењем „Иваново детињство“. То је прича о дечаку који остаје сироче у време Другог светског рата и постаје војник-извиђач.
Други победник у Венецији био је 1991. године Никита Михалков са трагикомичном причом о пријатељству монголског пастира и руског шофера „Урга – територија љубави“.
Као што се у своје време догодило са Тарковским, Венеција је још једног руског дебитанта претворила у светску звезду – Андреја Звјагинцева. Његов филм „Повратак“ је прича о путовању оца и двојице синова са трагичним расплетом. 2003. године филм је постао сензација освојивши не само главну награду, него и награду за најбоље дебитантско остварење. По први пут су оба „Златна лава“ (које додељује различит жири) отишла у исте руке.
Најзад, 2011. године лауреат гран-прија постао је један од најупечатљивијих и најбескомпромиснијих редитеља данашњице Александар Сокуров са екранизацијом Гетеовог „Фауста“. Узгред споменимо да је директор фотографије у „Фаусту“ био Бруно Делбонел, који је раније снимио „Чудесну судбину Амелије Пулен“, „Хари Потера и полукрвног принца“, а сарађивао је са Тимом Бартоном и браћом Коен.
„Уздизање“ Ларисе Шепитко - победник Берлина 1977. – је прича о моралу скривена у ратну драму. Према сижеу, у време Другог светског рата Немци заробе двојицу партизана. Дају им избор: сарадња са непријатељем или смрт. Био је ово последњи филм талентоване редитељке. Две године касније погинула је у авионској несрећи.
Тачно десет године после првог „Златног медведа“, један совјетски филм је поново освојио Берлин. Редитељу Глебу Панфилову награду је донео филм „Тема“, трагикомична драма о стваралачкој кризи популарног и званично признатог писца. Филм је завршен још крајем седамдесетих, али седам година је „провео на полици“ (забранила га је цензура) и појавио се у биоскопима тек у време перестројке.
Можда звучи изненађујуће, али совјетска/руска кинематографија има само једну победу у Кану. „Златну палму“ јој је 1958. године донела мелодрама „Ждралови лете“ Михаила Калатозова, прича о девојци која чека вољеног са фронта Другог светског рата. Филм је освојио жири не само изванредном глумом (један француски критичар је глумицу Татјану Самојлову упоредио са Брижит Бардо), него и иновативним сниматељским радом Сергеја Урусевског. И поред застареле технике коју је користио, успео је да постигне необично глатко и слободно кретање камере.
Калатозов и Урусевски су 1964. године снимили још једно заједничко остварење - „Ја сам Куба“. То је збирка филмских новела о томе како се променио живот на „острву слободе“ после победе социјалистичке револуције. Филм није освојио главне награде, али је после много година његова вредност ипак препозната. Данас се на различитим списковима најбољих светских филмова он може срести чак чешће него „Ждралови лете“. Међу љубитељима овог филма су и Мартин Скорцезе и Френсис Форд Копола, који су лично финансирали његову рестаурацију.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
