Премијер Дмитриј Медведев објавио свој програмски чланак

Не ради се само о превазилажењу нових или старих потешкоћа, кризних појава, дефицита и диспропорција. И поред велике важности поменутих појава и тешких околности данашњице, нама је важно да формулишемо сопствене стратешке циљеве и задатке које ми желимо да решимо, чак и ако изгледа да је циљ далеко, а решење задатка веома сложено. Тај циљ је заправо веома једноставно формулисати: треба ући (можда је боље рећи „продрети”, али тешко да је овде умесна војна терминологија) у групу земаља са највишим животним стандардом.

New normal

У разматрању текућих и будућих проблема глобалног развоја све чешће се користи термин „new normal”. Он се појавио пре пет година, када је окончана акутна фаза глобалне кризе, и брзо је постао популаран. „New normal” се може превести као „ново нормално стање”, или чак као „нова реалност”. Термин означава оне кључне карактеристике које ће дефинисати развој глобалне економије у наредном периоду, тј. до следеће велике системске кризе.

Све је очигледније да водеће земље света почињу да се крећу новом путањом економског раста. Не ради се само о новом темпу, него и о новом квалитету тог раста, о појави нових привредних грана и о њиховим новим локацијама у свету. Обнова се тиче свих сфера живота друштва – технолошке, економске и друштвене.

Односи са Западом и Истоком

И поред текућег прилично кризног карактера тих односа [са Западом], ипак је поновно успостављање сарадње неизбежно. Русија не намерава да напусти европски континент ни економски, ни политички, ни ментално. <…> У будућности се односи могу мењати, али као неизбежан стратешки правац ће остати сарадња и партнерство, а у случају повољног развоја ситуације и формирање јединственог економског простора.

БРИКС прераста у моћну организацију

Географски и геополитички положај Русије не само да нам омогућава, него нас у одређеном смислу и обавезује на све активнији развој сарадње „на источном правцу”. Ту се ради како о земљама попут Кине, Вијетнама, Јапана и Кореје, и уопште о државама азијско-тихоокеанског региона, тако и о чланицама Шангајске организације за сарадњу и БРИКС-а које се налазе у потпуно различитим регионима.

Штампање новца није извор економског раста

<…> Сада је кључни задатак да се обезбеди нови темпо, али и нови квалитет економског раста.

Стварање комфорних услова почиње од обезбеђивања макроекономске стабилности. Ниска стопа инфлације и избалансирани буџет су и даље приоритетни услови за стабилан развој земље.

Неопходно је формирати саврмене механизме финансирања економског раста и модернизације. Нема сумње да државне инвестиције у томе треба да одиграју своју улогу, нарочито сада, када омогућавају да се у одређеној мери компензује слабија активност приватних инвеститора.

Међутим, државне инвестиције не могу вечито бити главни извор раста, нити држава може штампањем новца обезбедити извор инвестиција. Слобода неконтролисане емисије новца једна је од најопаснијих слобода. Свакако није умесно позивати се на западно искуство стимулисања привреде путем емисије новца.

У деловању органа државне управе на свим нивоима на првом месту треба да буде привлачење приватних инвеститора.

Домаћа штедња

Домаћа штедња треба да постане један од најважнијих извора инвестиција. То је дугорочни стратешки задатак, али се већ сада треба кретати у том правцу. У таквом контексту ћемо разматрати и питање ефикасног коришћења средстава из пенсионных фондова. Систем пензионог, а затим и социјалног осигурања главни је извор дугорочних инвестиција у економији.

И поред свих геополитичких потешкоћа, санкција и разних ограничења, не треба заборављати ни проблем привлачења страних инвестиција. Ако их будемо потцењивали, то ће значити да прихватамо логику изолације која нам се намеће.

Развој малог и средњег бизниса је услов за стабилан економски раст и истовремено фактор који обезбеђује социјалну стабилност.

Конкуренција и несировински сектор

Треба стимулисати конкуренцију. Један од главних разлога слабе конкуренције је страховање да ће бити пољуљана социјална стабилност у предузећима и регионима. Због тога развој савременог тржишта рада постаје и социјални и економски проблем. Формализам у његовом решавању ће бити сметња за убрзано стварање високопроизводних радних места.

Наш задатак је да стимулишемо раст „несировинског” извоза (у апсолутним бројкама и процентуално у односу на укупан извоз). То би, поред осталог, био показатељ да смо извозну робу заиста почели да замењујемо домаћим производима и да тај процес већ доноси позитивне резултате.

Један од задатака је и квалитативни помак у ефикасности управљања државом. Предстоји нам да формирамо систем одговорности различитих нивоа и органа власти за одлуке које се у њима доносе.

Пуну верзију чланка објављује лист „Вопросы экономики” у броју 10 за 2015. годину.

Росијскаја газета. Сва права задржана.