Шта се продавало у совјетским продавницама (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Већ смо писали о томе шта се продавало у совјетским супермаркетима, а сада погледајмо како су изгледали излози и полице робних кућа. Где су совјетски житељи могли да купе одећу, обућу, уређаје за домаћинство и другу неопходну робу?

Совјетски Савез је имао планску економију, што значи да су специјалне организације одређивале количину потребне робе, после чега је она распоређивана по регионима. Најбоље су били снабдевени Москва и Лењинград (данас Санкт Петербург), као и велики индустријски градови. Људи из целог СССР-а су масовно одлазили у те градове ради куповине.

Још почетком 1920-их је у Москви отворено трговинско одељење „Мосторг“, а његова најважнија продавница је био „ЦУМ“ („Центральный универсальный магазин“) поред Бољшог театра, с тим што је здање подигнуто још 1885. године. Ту су се могле наћи стварчице из Мађарске, Пољске и балтичких земаља. То је уједно била једна од првих самоуслужних продавница у земљи.

Робне куће Мосторг подизане су у предграђима и личиле су једна на другу. Најчешће су имале приземље и три спрата и огромне витражне прозоре са минималистичким декором. Током 1950-их је сваки већи град имао свој „ЦУМ“.

Па ипак, и даље је главна совјетска продавница био „ГУМ“ („Государственный универсальный магазин“), велика робна кућа на Црвеном тргу у Москви. Здање је подигнуто 1893. године по угледу на европске галерије, са низовима галерија испод стакленог крова. Средином 1950-их је зграда реновирана и претворена у узорну совјетску продавницу.

Тамо се продавало све, од чешљева до најмодернијих хаљина. У излозима су били изложени најбољи примерци совјетске лаке индустрије. На првом спрату се налазила продавница прехрамбених производа са гастрономским одељењем. Симбол ГУМ-а је увек био сладолед у корнет-чашици који се тамо продаје и дан-данас.

ГУМ је био отворен за свакога, али су постојале секције које су биле скривене од обичних купаца. У њима су куповали робу само функционери и естрадне звезде, док многи совјетски грађани нису ни знали за њих.

У престоницама совјетских република и другим већим градовима постојале су луксузне продавнице „Берјоска“ где је роба продавана за девизе. Њихове муштерије су били странци или совјетски грађани који су се вратили из иностранства, где су били на службеном путу, тј. дипломате, грађевинци и културни радници. То значи да је ретко ко могао да уђе „Беројску“.

Током 1960-их совјетска власт је дошла до закључка да су самоуслужне робне куће најперспективнији облик трговине. Стога је широм земље почела изградња сличних „тржних центара“. У Совјетском Савезу је држава одређивала и цене, тако да су оне биле мање-више исте од Калињинграда до Владивостока, мада је на појединим местима цена била нешто већа због трошкова транспорта.

За децу је у совјетским градовима постојала мрежа продавница под називом „Дечији свет“ („Детский мир“), где су се продавале играчке, дечија одећа и обућа, и школски прибор.

У Москви и Лењинграду су почеле да се отварају робне куће са робом из других социјалистичких земаља, и тамо су се могле купити играчке из Источне Немачке, ципеле из Југославије и козметика из Чехословачке.

Цене су биле високе. Крајем 1970-их је страна обућа коштала преко 50 рубаља, а капут 180 рубаља, док је просечна плата износила свега 150-200 рубаља. Са друге стране, обућа совјетске производње је коштала 10-15 рубаља, а капут 60 рубаља.

То не значи да у далеким регионима није било никакве робе, али је чињеница да су рурална подручја снабдевана далеко лошије од индустријских градова, тј. морала су се задовољити најнеопходнијом робом. Житељи тих подручја су били принуђени да одлазе у обласне центре како би купили мање-више пристојно одело, обућу, алат за вртларство или лампе. Робу стране производње су могли само да сањају.

У појединим регионима су формирани „виртуелни“ редови у којима су људи по неколико месеци чекали да купе основне уређаје за домаћинство. Другим речима, нисте могли тек тако да уђете у продавницу и купите фрижидер, чак и ако сте имали довољно новца. Занимљиво је да је систем с времена на време приређивао изненађења, тако да се у малој сеоској продавници понекад могло видети увозно алкохолно пиће или музичка опрема стране производње. Таква неочекивана роба је само скупљала прашину на полици, јер је била скупа и није могла да се прода.

Крајем 1980-их је владала велика несташица робе, па се појавила концепција „кобасичарских“ возова. Наиме, житељи из провинције су одлазили у велике градове и куповали дефицитарну робу, тј. кобасице, одећу, обућу, кућну хемију и електронске уређаје.

Главни атрибут тог периода били су дугачки редови испред продавница у којима се чекало и по неколико часова. Људи су често заузимали ред за сваки случај, чак и не знајући која роба је у питању, јер чим се направио ред значи да је сигурно нешто вредно. Данас су продавнице пуне робе за свачији укус, али многи људи који памте она времена још увек имају навику да праве залихе.