Погледајте шта су све продавале совјетске бакалнице (ФОТО)

Дмитрий Чернов/Sputnik
Да ли је тачно да је свака бакалница продавала црни кавијар, а да је млеко било толико свеже да је могло да се чува само неколико дана? Погледајте ове носталгичне фотографије совјетских продавница хране.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Људи који су живели у совјетско време обично имају веома различита сећања: неки говоре о тучама у редовома за храну, неки сматрају да је свега било у изобиљу, а да је храна била природнија и много бољег квалитета него што је данас. 

Чињеница је да je ситуација била врло различита у различито време (СССР је прошао кроз различите фазе економскoг развојa током свог скоро седамдесетогодишњег постојања), a да ни не спомињемо разлике у сваком од крајева огромне државе (овде прочитајте о систему „такозваних категорија понуде намирница“). 

Хајде да погледамо шта се могло купити у совјетским продавницама у различитим годинама и регионима.

Москва, продавница Јелисејевски, 1950.

Називи продавница у СССР-у били су прилично једноставни и јасни: „Mлеко“, „Хлеб“, „Поврће и воће“. Поред тога, градови су имали врхунске гастрономе и супермаркете, где су се продавале све врсте намирница и кућних потрепштина – баш као и данас. Насупрот томе, у руралним областима постојале су такозванe „Селпо“ продавнице (акроним за сеоску радњу).

Москва, 1958.

Данас су људи навикли на самопослуживање, али у совјетско време постојао је другачији систем. У било ком од одељењa продавнице купац би изабрао одређени артикал (на пример, кобасицу или сир), а затим би га узео продавац, одмерио га и саопштио цену. Затим би купац платио на каси и тек онда би могао да узме купљени артикал.

Пиљарница у Стаљинграду, 1960.

По правилу, бакалнице су радиле од 7-8 ујутру, до 19-20 часова увече, са паузом за ручак. Један дан у месецу је био такозвани „дан санитације“, када је продавница остајала затворена због генералног чишћења и дезинфекције. Наиме, хигијена је у СССР-у схватанa веома озбиљно.

Нова Ладога, Лењинградска област, 1989.

Главна продавница прехрамбених производа у СССР-у била је, наравно, „Jeлисејевски“ у улици Горки (сада Тверскаја улица), у самом срцу Москве. Отворенa давне 1901. године од стране трговца Григорија Jeлисејева, у совјетско време звала се „Гастроном број 1“. Сличних продавница било је у Лењинграду и Кијеву. Људи су долазили овде не само због намирницa, већ и за разгледање луксузних историјских ентеријера.

Јелисејевски у Лењинграду, 1960-их

Ова продавница је имала све. Чак и када је постојала несташица робе у другим продавницама, Јелисејевски je имао сир, кобасицe, вино и слаткише више сорти и одличног квалитета. Врло je занимљиво да су сви артикли имали уобичајене совјетске цене (раније је цену хране одређивала држава, a не сама продавницa).

Вино и воће у московском „Јелисејевском“, 1965.

Тамо је свако могао да дође, али је могло да се деси да читав дан чека у реду, а у међувремену су намирнице могле и да се продају и потроше. Да се не би чекало узалуд, препорука је била да се дође рано ујутру. Кијевски „Јелисејевски“ је изгореo 1940-их година. Московска продавница је затворена 2021. У Санкт Петербургу је, међутим, и даље отворена.

Сеоска продавница у Саратовској области, 1967.

Шта се налазило на полицама обичних продавница? Да бацимо поглед на типичну совјетску градску продавницу хране између 1960. и 1980. године. Доступнa je билa конзервисана робa изложена по излозима у облику пирамида, сокови у тегли, сиреви или кобасице. Колачићи и слаткиши продавани су на мерење, и обично их je билo у изобиљу. Такође сте могли купити млечне производе локалне производње у било којој продавници, који су имали рок трајања од само неколико дана. Боце од млека и кефира имале су депозитну вредност и могле су бити враћене у продавницу.

Рибарница у Мурманску, 1976.

Конзерве су, генерално, заузимале огроман простор у свакој продавници, било на југу или на северу земље, и билe су јефтине. Скоро свe намирнице су билe домаће производње. Многи градови су имали специјализоване тзв. „океанске“ рибље продавнице, где се могао наћи још већи избор рибљих конзерви, од папалина до црвеног и црног кавијара.

Тржни центар у Сочију, 1971.

Градске продавнице су често биле ускраћене за добар комад меса, па су грађани морали да иду на локалне сеоске пијаце, где је месо било и до 2-3 пута скупље него у продавници. Међутим, нису сви то могли себи да приуште, па су правили сецкане месне котлете од свега што би по продавницама нашли.

Сеоска продавница у Чељабинској области, 1990.

Чим би нека роба стигла у продавнице, брзо би се формирали дуги редови купаца. Земља је 1990. увела систем рационализације, а у пролеће 1991. године, услед монетарне реформе, цене хране у земљи су се утростручиле. У децембру 1991. СССР је престао да постоји.

Ред за шећер, Москва, 1988.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“