Прва верзија, историјска
Постоји мишљење да израз „кинеска повеља“ потиче од историјског документа који је 1619. године из Кине донео томски козак Иван Петљин.
Журнал „Нива“/Public domain
Петљин је био на челу мисије која је 1618. године отпутовала у Кину. Козацима није приређен пријем на највишем нивоу јер нису имали поклоне за Ванлија, императора династије Минг. Али су зато добили од кинеског императора повељу за цара Михаила. Њоме је Русима дозвољено да посећују земљу и да тргују на њеној територији, а уједно је предложено да се успостави преписка између два двора.
Повеља је донета у Москву, где је скупљала прашину целих 56 година, јер нико није могао да је прочита. На крају је то, како се сматра, учинио дипломата цара Алексеја Михаиловича Николај Гаврилович Спафариј. Али у том тренутку документ императора династије Минг више није био актуелан, јер су на челу Кине већ били представници манџурске династије Ћинг.
Како то да читавих пола века нико није могао да прочита „кинеску повељу“?
SSPL/Getty Images
У 17. веку и првој половини 18. века нико у Русији није знао ни кинески ни манџурски језик, и нико у Кини није знао руски. У сусретима су за споразумевање коришћени посредници – западни мисионари који су се појавили у Кини још у 16. веку и који су знали латински, или Монголи који су знали кинески, односно руски. У двоструком преводу се смисао често извитопери, а понекад су и преводиоци намерно нешто додавали или прећуткивали. Уосталом, и њихово знање језика није било идеално. Разговор преко „трећег језика“ вођен је све до друге половине 18. века, када су превођењем почели да се баве ученици Руске духовне мисије у Кини која је основана почетком 18. века у Пекингу.
Коришћење језика-посредника било је непожељно са политичког аспекта, јер су на тај начин представници трећих земаља били упућени у односе између Русије и Кине. А треће земље нису увек биле наклоњене Русији или нису биле заинтересоване за развој њених односа са Кином.
Власти, по свему судећи, нису желеле да им повељу преводе странци, а пошто ствар није била ни хитна, ни много битна, гурнута је „под тепих“.
Друга верзија, лингвистичка
Public Domain
У руској публицистици се израз „кинеска повеља“ први пут среће 1829. године у роману Фадеја Булгарина „Иван Вижигин“:
„Вижигине! Дошао сам да ти предложим место управника у мојој канцеларији. – Та молим вас, грофе! Ја немам никаквог искуства у томе, од мене може бити више штете него користи. <...> Мени су ти послови страни, као кинеска повеља“.
Наравно, могло се догодити да документ императора Ванлија буде поменут у публицистици тек два века након Петљинове експедиције. Међутим, експерти са којима смо се консултовали (историчари руског језика и синолози) сумњају у верзију по којој је фразеологизам потекао од повеље императора династије Минг.
По њиховом мишљењу, пре ће бити да се „кинеска повеља“ у руском језику појавила комбиновањем идиома позајмљеног из страног језика и фразеологизма „тарабарска повеља“ (рус. „тарабарская грамота“) који је у руском већ постојао. Таква језичка појава се зове „контаминација“.
Француски трагови „кинеске повеље“
Атрибут „кинески“ коришћен је у различитим језицима у значењу „нешто несхватљиво“:
- грчки (Αυτά μου φαίνονται κινέζικα // „делују ми кинески“),
- иврит (זה סינית בשבילי // „то је за мене кинески“),
- мађарски (Ez nekem kínai // „то је за мене кинески“),
- јапански (ちんぷんかんぷん // имитација звучања кинеског говора),
- холандски (Dat is Chinees voor mij // „за мене је то кинески“),
- летонски (Tā man ir ķīniešu ābece // „то је за мене кинеска азбука“),
- литвански (Tai man kaip kinų kalba // „за мене је то као кинески“),
- српски (Ко да кинески причаш),
- бугарски (Все едно ми говориш на китайски // „као да разговараш са мном на кинеском“),
- польском (To dla mnie chińszczyzna // „то је за мене кинески“).
Захваљујући Фадеју Булгарину „кинески“ идиом је вероватно дошао у руски језик из француског. У француском постоји израз c'est du chinois («то је кинески»), који се помиње у речницима од 1790. године и током целог 19. века је често коришћен у значењу нечег неразумљивог. А почетком 19. века у Русији је цветала галоманија, племство је у свакодневној комуникацији и преписци користило француски језик и француске фразеологизме.
Нешто више о галоманији у Русији
Ако погледамо Булгаринову биографију, видећемо да је он рођен у тадашњој Великој кнежевини Литванској, која је у руској историографији царског периода третирана као пољска територија. Булгарин није добро знао руски када је у својој десетој години послат на школовање у Санкт Петербург. Са нешто виде од двадесет година отишао је у Пољску и ступио у службу војске Варшавског војводства коју је формирао Наполеон, и учествовао је у Отаџбинском рату 1812. године, али на страни Француза. Према томе, фразеологизам „кинеска повеља“ могао је да користи ослањајући се на француски или пољски израз.
Кинески = тарабарски
У руском језику је већ постојао израз „тарабарска повеља“ („тарабарская грамота“) који се користио за нешто неразумљиво или шифровано.
Према енциклопедијском речнику Брокгауза и Јефрона из 1914. године, „тарабарска повеља“ је имала значење обичне или словне „литореје“. У питању је систем шифровања који је преузет из Византије и Словенима је био познат већ у 13. веку. Ћирилични сугласници су ређани у два реда, у сваком реду по 10 слова, с тим што су у доњем реду слова имала обрнут редослед. Писмо је шифровано тако што су уместо слова за сугласнике у тексту стављани њихови „суседи“ из горњег/доњег реда. У фразеолошком речнику са објашњењима Морица Михељсона из 1902. године наведено је да је „тарабарска повеља још пре 15. века служила за писање дипломатских писама, а сада је користе старообредници у својим тајним препискама“.
Што се тиче речи руске речи „грамота“ (која се на српски најчешће преводи речју „повеља“), она је у Речнику Академије руске из 1790. године (иначе првом речнику руског језика са објашњењима), имала неколико значења, међу којима су „владарски указ“, „посланица, писмо“, „споразум, мировна одлука двојице владара приликом склапања мира и савеза“, а такође „умеће читања и писања“.
У значењу које је Фадеј Булгарин употребио у реплици свога јунака овај израз је означавао „несхватљиву писменост“, а не некакав документ. Исто такво значење је наведено и у фразеолошком речнику са објашњењима Морица Михељсона из 1902. године: кинеска повеља – „писање које се не може разабрати, разумети“.