Који језици су послужили као „донатори“ руског?

Наталија Носова/Russia Beyond
Ако би се из руског језика избациле све речи страног порекла, у чуду би се нашли чак и говорници којима је тај језик матерњи. Њихов вокабулар би био десеткован. Руски језик је вековима упијао позајмљенице и оне су се у њему толико укорениле да данас без њих више не би било могуће испричати нешто на руском.
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Прве позајмљенице у језику, док је он још био староруски, били су грецизми. Они су продрли у језик у 10. и 11. веку. Та нова лексика је везана за сферу науке и религије: „ангел“ (анђео), „демон“, „монах“, али и за свакодневни живот: „кровать“ (кревет), „тетрадь“ (свеска), „корабль“ (брод), „фонарь“ (светиљка). Те речи су у старословенски језик ушле непосредно из грчког.

Овде сазнајте како је настао руски језик

Следећи слој позајмљеница су били скандинавизми. Они су се појавили захваљујући трговачким, културним и друштвеним контактима између Старе Русије и Викинга који су развијани од 9. века. Научници су избројали нешто више од 200 речи скандинавског порекла које су описивале човека или су се тицале друштвених односа и занимања, а међу њима је било и личних имена. Неке од тих речи су временом потпуно нестале, а друге су се сачувале: „варяг“ (Скандинавац), „викинг“, „витязь“ (витез), „ябеда“ (судија), „кнут“ (бич), „кофта“ (блуза, јакна), „крюк“ (кука), „хлеб“, „князь“ (кнез) и имена „Ольга“ и „Игорь“.

Такође од 9. века, захваљујући другим суседима, руски језик се обогаћује оријентализмима, међу којима су позајмљенице из туранских језика, а такође из арапског, персијског и кинеског. Пре најезде Монгола на Русију појавиле су се речи као што су, на пример, „боярин“ (бољар), „шатёр“ (шатор), „богатырь“ (витез), „ватага“ (група), „жемчуг“ (бисер). То је резултат веза са пограничним племенима, пре свега са Печенезима, који су контролисали чувени трговачки пут „из варяг в греки“, тј. из Скандинавије у Византију, као и са Куманима (рус. Половцы).

Од средине 13. до краја 15. века руске кнежевине су биле у вазалној зависности од Монголске империје и касније од Златне Хорде. Руски језик је у том периоду битно обогаћен административном лексиком: „ямщик“ (кочијаш), „ярлык“ (етикета), „деньга“ (новац), „тюрьма“ (затвор), „казна“ (благајна), војним изразима: „казак“ (козак), „кинжал“ (бодеж), „атаман“, „сабля“, и речима из свакодневног живота: „хозяин“ (домаћин), „сарафан“ (женска хаљина без рукава), „башмак“ (ципела), „стакан“ (чаша), „алмаз“ (дијамант), „туман“ (магла), „базар“ (тржница).

После ослобођења од монголског јарма руска држава почиње интензивно да сарађује са Западом. Страни стручњаци долазе у земљу још од 12. века, али у 15. и 16. веку њихов број постаје знатно већи. Посебну улогу у развоју контаката са Европом одиграо је први крунисани цар целе Русије Иван Грозни (владао 1533-1584). Он је успоставио редовне трговачке и дипломатске односе са Холандијом и Енглеском, па је чак запросио краљицу Елизабету. Поред тога, позивао је у Русију лекаре, архитекте, оружаре и професионалне војнике. У његово доба се у руском језику појављују речи „адмирал“ и „солдат“ (из холандског или немачког), „капитан“ (из италијанског) и многе друге.

У 17. веку западноевропска лексика често продире у руски језик преко пољског. Захваљујући таквом посредовању појавиле су се француске речи „кастрюля“ (шерпа), „дама“, „курьер“ (курир), немачке речи „бунт“, „вахта“ (стража) и „кухня“, и италијанске „бричка“ (чезе) и „карета“ (кочије). Уједно у то време руски језик интензивно апсорбује и полонизме, на пример „опека“ (старатељство) и „писарь“, као и учитво обраћање на „Ви“.

У доба Петра I (владао 1682-1725) позајмљенице су ницале напоредо са реформама. Речи се у језику појављују заједно са новим реалијама, јер су за нове појаве потребни и нови термини, на пример „президент“ (председник) и „комиссия“ из латинског, и „газета“ (новине) из италијанског.

Научници су израчунали да се у Петрово време највише преузима административна лексика, мада се појављују и речи које означавају свакодневне реалије, на пример „галстук“ (кравата), „опера“ и „симфония“. Најактивнији „даваоци лексике“ у том периоду били су немачки, холандски, француски и енглески језик.

Руски језик се обогаћивао великом брзином, али се не може рећи да је прилив позајмљеница био неконтролисан. „Петар је лично од једног свог дипломате захтевао да овај не употребљава превише позајмљеница, јер ’њима се дело не може изложити са разумевањем’, тј. руководио се принципом језичке сврсисходности“, каже Јелена Генералова, доцент катедре руског језика Санктпетербуршког државног универзитета (СПбГУ).

Почетак 20. века у Русији обележен је процватом галоманије. Француски су говорили само представници племства, тј. само један слој становништва, али у то време су они формирали руску културу, и због тога је француски језик тако снажно утицао на руски.

На ту појаву је, између осталих, скренуо пажњу и Александар Сергејевич Пушкин у роману „Евгеније Оњегин“. Ево како он представља своју јунакињу Татјану (у препеву Милорада Павића):

„Она је руски слабо знала

И језиком се лепим својим

Служила с муком, ја се бојим,

А писала је на француском.

Однос према позајмљеницама био је једно од оних питања око којих се нису слагали поборници „старог“ и „новог“ начина писања. Ове две струје су почетком 19. века водиле оштру полемику.

„Француски је у то време доживљаван као језик најобразованије и најпросвећеније нације. То што су се припадници новог начина писања оријентисали на француски може се третирати као наставак Петрових реформи, као идеја европеизације језика“, истиче Јелена Генералова.

Пушкин је у том конфликту одиграо улогу миротворца. Он је својим стваралаштвом поставио темеље савременог руског књижевног језика.

„После Пушкина престаје полемика о путу развоја руског језика. У његовом стваралаштву има места за све. Код Пушкина налазимо и народски говор, и позајмљенице, и словенизме, и све то служи сврси уметничке изражајности. Пушкиново стваралаштво је идеално осећање мере. Испоставило се да у језику заиста има места за све појаве“, коментарише Генералова.

На прелазу из 19. у 20. век у руски језик доспева политичка лексика, речи као што су „пролетарий“ (пролетер) и „социализм“. Током 1920-их га запљускује талас совјетизама, тј. „сопствених изума“ младе Совјетске Русије, чији је циљ био да опишу нове реалије: „рабфак“ (раднички факултет), „совхоз“ (совјетско државно пољопривредно добро), „нарком“ (народни комесар).

До следећег таласа интензивног продора позајмљеница у руски језик долази током 1970-их. Пре свега у омладински жаргон улазе англицизми као што су „шузы“ (ципеле), „олды“ (родитељи) и „флэт“ (стан). Затим, улази лексика из научнофантастичних романа који великом брзином стичу популарност, на пример „бластер“ и „киборг“.

Током 1990-их земљу захватају велике социјално-економске промене. Мења се политичко уређење, прелази се на тржишну економију, развија се банкарски систем, нагло се развијају контакти са иностранством, укида се цензура и долази до културне експанзије Запада. Карактеристично је све веће интересовање за све што није домаћег порекла и што је раније било недоступно. Поново почиње најезда англицизама на руски језик. Поједине речи су дошле заједно са новим реалијама: „ваучер“, „грант“, „блокбастер“, „риелтор“, „пиар“, „маркетинг“, „импичмент“, друге су потиснуле постојећу лексику: „клининг“, „дансинг“, „шоу“, „трек“, и готово све оне су нашле своје место у језику. Поред тога, позајмљенице интензивно продиру у омладински сленг: „пипл“, „бой“, „вайб“, „дринк“, „лук“, „криповый“, и у професионални жаргон, нарочито компјутерски: „имейл“, „копипаст“, „скроллинг“.

Дигитализација медија, појава друштвених мрежа, форума и блогова довела је до тога да говорници руског језика све чешће користе позајмљенице чак и тамо где оне нису потребне или су сувишне. Та тенденција у протекле две деценије подстиче одговорне структуре да контролишу тај процес, што је сасвим очекивано и логично.

„Позајмљенице су нешто што је увек под ’паском’ и што држава понекад жели да регулише. Ту је идеолошки аспект очигледан. Па ипак, позајмљенице није могуће уклонити из језика, посебно из језика какав је руски, са тако богатом и дуго историјом. Позајмљенице се у језику појављују у свим периодима његовог постојања. Једне остају тамо где су потребне да попуне празнину, друге после извесног времена нестају. Језик све сам пропушта кроз своје филтере и свему налази место. Позајмљивање речи је потпуно природан процес развоја сваког језика, он је неодвојив од језичких контаката“, истиче Јелена Генералова.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“