Русија је ушла у рат због Србије коју је традиционално штитила. Почетком 20. века су још увек била свежа сећања на руско-турске ратове 19. века услед којих је српски народ добио независност.
Аустроугарска је поставила Србији ултиматум 23. јула 1914, непуних месец дана после атентата који је на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву извршио Србин Гаврило Принцип. И поред уступака које су Срби учинили (Србија је прихватила 9 од 10 тачака ултиматума), формалан повод за почетак рата је била чињеница да ултиматум није испуњен у потпуности, али је рат заправо већ одавно лебдео над Европом.
Прави разлог рата биле су противречности између Сила Антанте (Русија, Енглеска и Француска) и Тројног пакта (Немачка, Аустроугарска и Италија), које су се бориле за сфере утицаја и покушале да изврше прерасподелу већ подељених колонија. Када су у ту конфронтацију умешани учесници изван Европе она је прерасла у глобални конфликт.
Зашто је Русија ушла у рат?
У ноћи између 23. и 24. јула 1914. године Александар Карађорђевић је посетио Руску мисију. Из ње је тадашњи министар спољних послова Сергеј Сазонов добио телеграм следећег садржаја: „Његово Величанство ми је рекао да се све наде полажу у императора и Русију, јер само царска реч има тежину и може спасти Србију“. Император Николај II је 30. јула дао позитиван одговор, и Русија је 1. августа ушла у рат за који уопште није била спремна.
После пораза у Руско-јапанском рату (1904-1905) у Русији је покренута војна реформа, али она у тренутку када је почео светски рат није била завршена. На пример, због финансијских потешкоћа споро се обнављала њена ратна морнарица. Посебно је алармантан био недостатак савременог оружја, муниције, средстава везе и возила.
У тако тешкој ситуацији Русија почиње да пружа Србији помоћ – најпре политичко-дипломатску, а убрзо затим и војно-хуманитарну. Треба истаћи да у тренутку када је почео рат није постојао уговор о савезништву између Русије и Србије. Русија је на Балкану поред црноморских мореуза имала још један стратешки циљ. То је била река Дунав. И у вези са тим је нови рат задирао у њене интересе. Не треба заборавити ни чињеницу да је у том периоду главни ривал Руске империје била Немачка, а она је подржавала Аустроугарску. То је био још један разлог због кога Русија није могла остати по страни у тим догађајима, поред извесне моралне одговорности коју је осећала за судбину браће Срба.
Како је Русија помагала Србији?
Руско Министарство поморске флоте је 16. августа 1914. формирало Експедицију посебне намене, која се бавила организацијом и слањем војне помоћи. Ова експедиција је превозила терет Дунавом. За превоз су коришћени бродови Црноморске флоте Русије који су могли пловити реком. Углавном су то били теретни и трговачки бродови. Експедиција је ангажовала и Руско бродарство на Дунаву, а ускоро је поменуто министарство издвојило финансијска средства за набавку теретних бродова.
Све што је слато у Србију купљено је од руског новца. Руска лука Рени (на територији данашње Украјине) била је полазиште за бродове који су превозили терет до српских градова Радујевац и Прахово, где је вршен истовар. Чувао их је специјални руски конвој за случај напада аустроугарских једница или наиласка на мине.
Прва експедиција је имала 7 пароброда и 16 теретних бродова. Носила је војну опрему за српску армију. Стигла је на одредиште 23. октобра.
Руска војна мисија је бројала 600 морнара и налазила се на територији Краљевине Србије већ од краја августа. Она је обучавала српске војнике и бавила се формирањем Одреда за командовање речним минерским одредима. То је била прва организација речног минирања у Србији. Русија је такође испоручила велики број подводних мина. Никола Пашић је у својој молби за помоћ, упућеној Русији већ 11. августа, говорио о потреби за таквим минама.
Одступање српске армије и ултиматум Николаја II
Wikipedia
У јесен 1915, после дужег затишја које је уследило након победе српских трупа у Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914. године), Аустроугарска балканска и 11. немачка армија кренуле су у веома моћну офанзиву на Србију са севера, а две бугарске армије са југа, одсекавши тако Србима пут за повлачење према Солуну. У тим условима Србима није преостало ништа друго него да се преко Албаније упуте према Јадранској обали где је требало да их сачекају савезници којима би се Срби придружили. Савезници, међутим, нису пружили обећану помоћ. Они су у суштини оставили на цедилу преко 100.000 војника који су били крајње исцрпљени после тешког повлачења српске армије.
Тада је савезничка Италија (која је раскинула уговор са Тројним пактом и 23. маја 1915. објавила рат Аустроугарској) блокирала Србима пролаз према Јадрану, забранивши им да пређу реку Шкумбу и претећи им оружаним сукобом у случају кршења забране. Руски амбасадор у Риму Михаил Гирс је покушао да убеди Италију да испуни обећање, али је италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино одговорио да је за спасавање Срба учињено све што није задирало у интересе Италије.
Тада се Никола Пашић 15. јануара 1916. године обратио са молбом за помоћ цару Николају II. Руски цар је 18. јануара упутио телеграм свом рођаку Џорџу V, краљу Велике Британије, и председнику Француске Рајмону Пoeнкареу. У телеграму је најавио да ће Русија изаћи из рата уколико српска армија не буде спасена. После интервенције Русије Италијани су пропустили Србе у Валону, а крајем јануара је Француска послала бродове за транспорт српске армије на острво Крф.
Највећа могућа помоћ
Током Првог светског рата руске трупе су у борбеним дејствима све до јесени 1917. године нанеле немачкој и аустријској армији ударац који се показао као фаталан и довео до пораза Тројног пакта и пропасти обеју империја.
Историчари износе различите податке о броју жртава учесница страшног конфликта, али је он свакако огроман. Рат је однео милионе живота војника и цивила, стотине хиљада војника су третиране као нестале без трага, стотине хиљада људи је осакаћено или остало без крова над главом.
Процентуално гледано највише је страдала Србија. Према званичним подацима из 1924. године српска армија је изгубила скоро 400.000 војника. Поред тога, огроман је био број рањених и заробљених. Услед глади, епидемија и репресија окупатора Србија је остала без 10% свог цивилног становништва, а 500.000 деце је остало без родитеља. Земља је била на ивици демографске катастрофе, чије последице, заједно са губицима у Другом светском рату, осећа и дан-данас.
RIA Novosti
С обзиром на све то, може се рећи да се највећа помоћ коју је Русија у Првом светском рату пружила Србији и другим земљама састоји у томе што је она уопште ушла у рат и учествовала у њему. На Источном фронту, чија се дужина мерила хиљадама километара, била је концентрисана половина свих трупа Аустроугарске и Немачке. Да Русија није узела учешћа у рату, све те снаге би биле усмерене на друге фронтове, па и на Србију, што би неминовно довело до њене пропасти.
Међутим, ни сама Руска империја није опстала у том рату. Она је још 1913. године бележила незапамћени економски раст, али се није могла изборити са унутрашњим противречностима, утонула је у државну кризу, доживела одрицање императора и либералну револуцију у фебруару 1917. године, која је за неколико месеци довела до потпуног краха државе и бољшевичког преврата у октобру 1917. године.
Бољшевици су повукли Русију из рата потписавши Брест-литовски мир, којим је коначно уништена Руска империја, и лишили Русију огромних територија, али је тиме нису избавили од даљих потреса. Већ 1918. године у Русији је почео дугогодишњи грађански рат који је однео милионе људских живота и стотине хиљада Руса оставио без отаџбине. Србија се 1918. године нашла међу земљама-победницама, а српска династија Карађорђевића стала је на чело нове православне монархије Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је почела нова историјска епизода, која је српском и руском народу донела нове потресне и трагичне догађаје...