Како је СССР 1971. осујетио Никсонов „каубојски” план напада на Индију

Војници индијске армије на пакистанским положајима, 7. децембар 1971. године.

Војници индијске армије на пакистанским положајима, 7. децембар 1971. године.

AP
О томе како је Индија однела чувену победу над Пакистаном захваљујући својим сјајним ратницима, непоколебљивом политичком руководству и моћној дипломатској подршци Москве за Russia Beyond пише познати индијски новинар и политиколог Ракеш Симха. Мало коме је познато да су тада власти СССР-а успеле да спрече напад Велике Британије и САД на Индију...

Вашингтон, 3. децембар 1971, 10:45

Председник САД Ричард Никсон разговара телефоном са државним секретаром Хенријем Кисинџером, неколико часова након што је Пакистан истовремено напао на шест индијских аеродрома. Био је то неразуман поступак који је побудио Индију да објави рат.

Никсон: Западни Пакистан прави проблеме.

Кисинџер: Ако они изгубе половину своје земље без борбе, биће уништени. Они и овако могу бити уништени, али ће се борити.

Никсон: Човека срце заболи од онога што се ради са Пакистаном. И то након што смо ми упозорили ону кучку (мисли на индијску премијерку Индиру Ганди). Реците им да када Индија говори о нападу Западног Пакистана, то је исто као када Русија тврди да ју је напала Финска.

Вашингтон, 10. децембар 1971, 10:51

Недељу дана касније ситуација није ишла у прилог Пакистану јер су индијске трупе прошле кроз Источни Пакистан, а пакистанско ратно ваздухопловство је „одувано” са подконтинента. Пакистанска војска на западу је била деморалисана и на ивици краха јер су индијска армија и индијско ратно ваздухопловство непрекидно нападали.

Никсон: Наша жеља је да спасимо Западни Пакистан. То је све.

Кисинџер: Тако је. То је стварно тако.

Никсон: Добро. Нека носачи авиона одмах крену.

Кисинџер: Све је већ у покрету. Четири јорданска авиона су већ кренула у Пакистан, а стижу још 22. Разговарамо са Саудијцима, а Турци су спремни да дају пет, тако да ћемо наставити док се ситуација не реши.

Никсон: Можете ли рећи Кинезима да би било од велике користи уколико би они могли да пребаце извесне снаге, или да запрете да ће их пребацити?

Кисинџер: Наравно.

Никсон: Они треба да прете или да се покрену – или једно или друго. Знате на шта мислим?

Кисинџер: Да.

Никсон: А како стоје ствари са Французима. Могу ли они да продају неколико авиона Пакистанцима?

Кисинџер: Да. Они то већ раде.

Никсон: То је требало одавно урадити. Кинези нису упозорили Хиндусе.

Кисинџер: Да, да.

Никсон: Све што треба да ураде је да се мало покрену. Да покрену дивизију, технику, авионе... Разумеш, да учине нешто симболично. Ми ништа не предузимамо Хенри, ти то знаш.

Кисинџер: Да.

Никсон: Ти Хиндуси су кукавице. Зар не?

Кисинџер: Да. Али са руском залеђином. Видите да су Руси упутили ноте Ирану, Турској и многим земљама које прете. Руси су одиграли мизерну игру.

У овом разговору два америчка лидера називају Хиндусе кукавицама, а пар месеци раније су о њима сасвим другачије говорили. Ево телефонског разговора из маја 1971. године.

Никсон: Хиндусима треба... њима стварно треба...

Кисинџер: Они су такви гадови.

Никсон: Масовна глад. Али они не би да гладују... Ако неће да гладују, онда је нови рат последње што им треба. Нека проклети Хиндуси добију тај рат.

Кисинџер: Проклети Хиндуси су најагресивнији народ.

Са војног гледишта је рат 1971. године био звездани тренутак у историји Индије. Чувена победа је однета захваљјући врхунском професионализму индијске армије, ратне морнарице и ратног ваздухопловства, харизматичном вођству легендарног Сема Манекшоа и непрекидном међународном лобирању којим се успешно бавило политичко руководство. После двонедељних жестоких борби на копну, мору и у ваздуху скоро 100.000 пакистанских војника се предало индијској армији. То је била највећа капитулација још од времена када се генерал Паулус 1943. године предао заједно са својим трупама код Стаљинграда. Па ипак, све би то могло бити доведено у питање да није било подршке Москве са којом је Њу Делхи 1970. године благовремено потписао безбедносни споразум.

Како показују Никсонови разговори са лукавим Кисинџером, против Индије су покренуте врло моћне снаге. Пакистанској војсци су подршку пружали авиони из Јордана, Ирана, Турске и Француске. Моралну и војну подршку су у довољној мери обезбедиле и САД, Кина и Велика Британија. У разговорима се овде не помиње, али и Уједињени Арапски Емирати су послали пола ескадриле ловаца, а Индонезија је послала бар један ратни брод.

Русија је, међутим, својим учешћем осујетила сценарио који би био врло неповољан по Индију.

Суперсиле одмеравају снаге

Индијска обавештајна служба је 10. децембра „уловила” америчку поруку из које се видело да је Седма флота већ у зони ратног конфликта. На челу Седме флоте, која је затим отишла у Тонкински залив, био је нуклеарни носач авиона Enterprise тежак 75.000 тона. То је био највећи ратни брод на свету. На њему је било преко 70 ловаца и бомбардера.

Између индијских градова и америчких бродова стајала је индијска Источна флота на челу са носачем авиона Vikrant тешким 20.000 тона. На њему је било двадесетак лаких ловачких авиона. На питање хоће ли индијска Источна флота моћи да се супротстави Седмој флоти командант флоте вицеадмирал Кришнан је рекао: „Само издајте наређење“. Снаге индијског ратног ваздухопловства су уништиле пакистанску авијацију још у првој недељи рата и биле су спремне за окршај уколико би амерички авиони полетели са носача авиона Enterprise.

У међувремену је совјетска обавештајна служба саопштила да се група британских ратних бродова на челу са носачем авиона Eagle приближила територијалним водама Индије. Може се рећи да је то био један од најироничнијих догађаја у савременој историји, када су две водеће демократије западног света претиле највећој демократији на свету како би заштитиле оне који су извршили највећи геноцид после холокауста. Па ипак, Индија није била у паници. Она је спокојно упутила Москви молбу да се активира тајна одредба индијско-совјетског безбедносног споразума, према којој се Русија обавезала да ће бранити Индију у случају спољне агресије.

Британци и Американци су планирали координисану акцију у циљу застрашивања Индије. Са једне стране су британски бродови у Арапском мору угрожавали западну обалу Индије, а Американци су на истоку брзо напредовали у Бенгалском заливу, где се 100.000 пакистанских војника нашло у клопци између мора и индијских трупа које су надирале.

У циљу отклањања те британско-америчке опасности Русија је 13. децембра упутила из Владивостока флотилу нуклеарних бродова под командом адмирала Владимира Кругљакова, команданта 10. оперативне борбене групе (Тихоокеанска флота). Руску флотилу је чинио велики број нуклеарних бродова и подморница, али су њихове ракете имале ограничени домет (непуних 300 километара).

Адмирал Кругљаков је командовао Тихоокеанском флотом од 1970. до 1975. године. Када је отишао у пензију он је на руској телевизији подсетио да је Москва наредила руским ратним бродовима да не допусте приближавање Американаца и Енглеза „индијским војним објектима“. Кругљаков је тада додао: „Наређено је да наше подморнице исплове чим се Американци појаве и да тако покажу наше присуство у Индијском океану. Чим су се наше подморнице појавиле они су нас препознали. На путу америчке флоте су стајале совјетске крстарице, разарачи и нуклеарне подморнице наоружане противбродским ракетама.“

Тада су Руси „ухватили“ поруку коју је путем радио-везе послао командант британске групе ратних бродова, адмирал Димон Гордон, команданту Седме флоте: „Сер, закаснили смо. Овде су руске нуклеарне подморнице и велика група руских ратних бродова“. Британски бродови су тада окренули у правцу Мадагаскара, а већа група америчких бродова зауставила се на улазу у Бенгалски залив.

Очигледно је да су руски маневри спречили директан сукоб између Индије и америчко-британских снага. Недавно је скинут печат државне тајне са докумената који сведоче да је индијска премијерка отишла још даље, планирајући да ослободи Бангладеш и поред тога што су Американци држали у резерви три батаљона маринаца како би обуздали Индију, и што је амерички носач авиона Enterprise добио наређење да држи на нишану индијску армију, која је пробила пакистанску одбрамбену линију и великом брзином се приближавала Лахору, другом по величини граду Западног Пакистана.

Према документу који је припремило Министарство спољних послова Индије, „Бомбардери са носача авиона Enterprise имали су овлашћење председника САД да у случају потребе изврше ваздушни напад на комуникације индијске армије.

И поред Кисинџерових напора и очајничких пакистанских позива упомоћ, Кинези нису ништа предузели. Дипломатски документи САД показују да је Индира Ганди била упозната са чињеницом да су Совјети узимали у обзир могућност кинеске интервенције. Према саопштењу које се тиче заседања индијске владе од 10. децембра, Индира Ганди је рекла следеће: „Ако Кинези буду непосредно увучени у конфликт, они знају да ће Совјетски Савез дејствовати у региону Синкјанг. У том случају Индији може бити стављена на располагање совјетска подршка из ваздуха“.

Неподношљива мржња

Пакистански генерал Нијази рекао је 14. децембра америчком генералном конзулу у Даки да жели да се преда. Саопштење је прослеђено Вашингтону, али је Америци требало 19 часова да га проследи Њу Делхију. Судећи по документима, високе индијске дипломате су претпостављале да је Вашингтон планирао ратна дејства против Индије и да је то био узрок толиког закашњења.

Никсон и Кисинџер су телефонирали совјетском председнику Леониду Брежњеву и затражили од њега гаранцију да Индија неће напасти Западни Пакистан. „Никсон је био спреман да повеже будући самит у Москви са совјетским понашањем по овом питању“, пише професор Владислав М. Зубок у књизи „Несуђена империја“. „Совјети нису могли да схвате зашто је Бела кућа подржала Пакистан који је по њиховом мишљењу почео рат против Индије. Брежњев се у почетку чудио, али је убрзо почео да се љути. У уском кругу својих сарадника чак је предложио да се Индији повери тајна атомске бомбе. Његови саветници су учинили све како би га одвратили од те идеје. Неколико година касније Брежњев је још увек љутито реаговао на ту тему и критиковао америчко понашање“.

Хладни ратници

Још један телефонски разговор Никсона и Кисинџера открива много тога о онима који су на врху америчке власти доносили одлуке:

Кисинџер: Ми треба и даље да стежемо Хиндусе, чак и када све ово буде решено.

Никсон: Ја не желим да Хиндуси буду срећни. Ја хоћу такав програм међународних односа који ми дозвољава да се помокрим на Хиндусе.

Кисинџер: Да

Прочитајте такође: Скинут вео тајне: Американци још 1945. планирали да баце атомске бомбе на СССР?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“