Правило број 1: Угњетавање буржоазије
Музеј Москве
После Револуције 1917. године нова бољшевичка власт је издала наредбу о оптимизацији стамбеног простора. Велики станови, нарочито у центру Москве и Санкт Петербурга, преуређени су у „комуналне“, тј. заједничке станове. У њима је живело по неколико породица, а свака је имала само једну своју собу, док је све остале просторије делила са потпуно непознатим људима и њиховим породицама. У многим просторијама су прављени нови зидови да би се добило више соба, па чак и купатила. Све је то одлично одражено у роману Михаила Булгакова „Псеће срце“.
Бољшевици су позивали народ у борбу против буржоаског начина живота тврдећи да он омета изградњу комунизма. „У нашој соби је било доста простора, али су нас у школи учили да је комфор исто што и малограђанштина“, сећа се списатељица Лидија Лебединска. „Једном када сам се враћала кући из школе погледала сам око себе и схватила да морам одмах да кренем у борбу против малограђанштине. У кући није било никога од одраслих и зато сам узела маказе и исекла завесе од тила на прозорима. Затим сам скинула све слике са зидова и гађала их ножевима и виљушкама. Све сам то везала у чаршаф и однела у контејнер... Када сам покушавала да снесем тепих отац се вратио са посла...“
Правило број 2: Чекај свој ред!
Музеј Москве
У заједничким становима је све функционисало строго по сатници и правилима. Свака породица је у току дана имала само око 30 минута да користи купатило, и за то време су морала да се окупају деца и да се опере одело. Ако све то потраје дуже, комшије су љутито лупале у врата. Постојала је чак и сатница за сушење веша, те је зато веш обично сушен у купатилу и кухињи.
„Свако јутро је био ред за купатило и тоалет. Чим се неко задржи сви су се нервирали и питали: ’Шта он тамо ради толико дуго?’ Старице су стрпљиво чекале у реду са ношама својих унука“, сећа се сликарка И. Соја-Серко.
Правило број 3: Будите пажљиви према суседима
Кухиња из 1940-их
У „комуналци“ је могло бити чак и 15 соба и у свакој од њих је живела једна породица. Можете замислити какав је хаос у заједничкој кухињи! Тамо је било неколико шпорета и столова, и нисте смели да помешате своје тањире и храну са комшијском, иначе тешко вама. Деца су гламила на све стране. У једном таквом заједничком стану могло је бити и десетак мачака.
„Домаћице журе по предсобљу са шерпама. На сваком столу у кухињи људи нешто спремају за вечеру или сутрашњи доручак. Велика галама и бука, пара од шпорета се диже на све стране и смеша разноразних мириса продире у собе...“, сећа се Соја-Серко.
Правило број 4: Функционална кухиња
Кухиња из 1970-их
Током 1970-их, када су људи почели да купују сопствене станове и напуштају „комуналке“, била је популарна шала у којој типична домаћица „Марија Ивановна“ уђе у кухињу кад сви спавају и свим комшијама у шерпе наспе рицинусово уље, а тек после недељу дана се сети да сада живи сама.
Нови станови су често били смешно мали, а кухиња је обично имала 5 квадрата, али су људи били срећни јер најзад имају свој сопствени кутак. Нове кухиње су имале исти намештај и уређаје, а у то време су се намирнице чувале у теглама. Тегле су се у недостатку простора увек могле држати на балкону.
„У кухињи сам писао докторску дисертацију, у кухињи смо дочекивали госте, ћаскали ујутру и причали вицеве“, сећа се Московљанин Вјачеслав Зинченко. „Омиљени празник нам је била Нова година са мандаринама, салатом ’Оливије’ и пихтијама које смо држали на балкону. Имали смо много гостију и зато смо салату правили у великој емајлираној здели. И наравно, Нова година се није могла замислити без филма ’Иронија судбине’“.
Правило број 5: Не идите у нова насеља у новим ципелама
Музеј Москве
Током 1960-их-1970-их људи су почели да се селе из заједничких станова у центру Москве у нова и доста удаљена насеља. Тамо им је држава давала станове у новоградњи. Поједина насеља су била далеко и од центра и од градског превоза.
Ево како се свега тога сећа Московљанка Татјана Старостина: „Ми смо 1977. године добили нов трособан стан на самом крају Бирјуљовске улице. Били смо изненађени када смо отишли тамо. Све је било веома тихо, наши кораци су се чули у целом насељу. Иза наше зграде је била велика ливада, а у даљини се видела шума... Све је било добро осим чињенице да је до најближе аутобуске станице морало да се пешачи 15 минута, а до најближе станице метроа се путовало 25-30 минута. Прво моје путовање се завршило драматично. Закаснила сам цео сат на посао, одлепила ми се потпетица на новим црним ципелама које сам четири сата тражила док их нисам купила у тржном центру ГУМ, и најзад, остала сам без дугмади на капуту“.
Изложба „Стари стан“ у Музеју Москве, где се могу видети реконструисани ентеријери од почетка 20. века до 1990-их, траје до 15. априла.