Странци у совјетској армији: Заједно против нациста

За борбу против нациста на територији Совјетског Савеза формиране су десетине јединица које су чинили грађани других земаља – Румуни, Пољаци, Југословени, Французи, Чехословаци и Мађари. Број страних војника у совјетској армији је 1945. године достигао пола милиона.

Формално су те јединице биле под командом своје државе, али су практично биле интегрисане у совјетски војни систем и потчињавале су се наредбама совјетских команданата и совјетског Генералштаба.

Прва борба

После припајања Чехословачке Трећем рајху 1939. године многи њени грађани су емигрирали у Совјетски Савез и друге земље. Кремљ је са чехословачком владом у егзилу потписао 27. септембра 1941. године споразум о формирању војне јединице од Чеха, Словака и Русина који су пребегли у СССР.

Тако је настао Први чехословачки самостални батаљон на основу којег је 1944. формиран Први чехословачки армијски корпус. Батаљон је имао ватрено крштење 8. марта 1943. године близу града Соколова у Украјини. Била је то прва страна војна јединица у совјетској армији која се упустила у борбу против нациста.

Корпусом је командовао Лудвик Свобода, будући председник Чехословачке (1968-1975). Он је касније истакао важност тог споразума за чехословачке грађане у Совјетском Савезу: „Деловало је као да су нам се сва врата отворила. Било је много заинтересованих. Били смо преплављени молбама“ (Лудвик Свобода, Од Бузулука до Прага, 1970).

Према Свободиним речима, протерани чехословачки грађани су добили могућност „да помогну своме народу да спере срамоту из Минхена“. Он је имао у виду Минхенски споразум из 1938. године по коме су западне силе фактички продале Хитлеру његову земљу.

Преко 30.000 људи је служило у Првом чехословачком корпусу, у Првој засебној чехословачкој дивизији, у помоћним и позадинским службама. Они су учествовали у ослобађању своје земље, подржавали Словачки национални устанак и били су међу првим јединицама које су у мају 1945. године ушле у Праг.

Немци су често стрељали заробљене Чехословаке без суђења, по кратком поступку. Будући да су формално били грађани Протектората Бохемије и Моравије, они су у Трећем рајху третирани као народни издајници.

Армија у армији

Историјат Пољске народне армије почиње 6. маја 1943. године када је формирана Прва пешадијска дивизија „Тадеуш Кошћушко“. У њу су ступили Пољаци који су се нашли на територији СССР-а (интернирани војници, избеглице, и др.) и совјетски грађани пољског порекла.

Командант Прве пољске армије генерал Станислав Поплавски писао је у својим мемоарима „Другови на путевима фронта“ да је Совјетски Савез ставио на располагање пољским јединицама све најновије оружје и муницију, али је највећи проблем био недостатак официра јер је већина напустила Совјетски Савез 1942. године са такозваном Андерсовом армијом како би се борила на Западном фронту (Stanislav Poplavsky, Towarzysze frontowych dróg, Warsaw, 1964).

Тада је донета одлука да совјетски официри пољског порекла из целе земље пређу у ову народну армију. Поплавски је и сам био грађанин Совјетског Савеза. Он је напустио дужност команданта совјетског 45. стрељачког корпуса и придружио се пољским трупама.

Пољска армија (позната и као Берлингова армија по њеном команданту Зигмунду Берлингу) обухватала је 1945. године две армије које су имале 15 пешадијских дивизија, тенковски корпус, четири авијацијске дивизије, и артиљеријске, инжењеријске и коњичке јединице. Ова армија је укупно имала 330.000 људи, што је била највећа страна војна структура која се на Совјетско-немачком фронту борила против нациста.

У бици код Берлина је учествовало преко 185.000 пољских војника, а дивизија „Кошћушко“ је јуришала на центар немачке престонице. На заузетим зградама Берлина постављане су пољске заставе напоредо са совјетским.

Француски асови у совјетској авијацији

Ескадрила „Нормандија“ (од јула 1943. је то био пук) формирана је 1942. године у складу са споразумом између Стаљина и владе Слободне Француске Шарла де Гола. Француски пилоти су добили шансу да се боре против Немаца у совјетском ваздушном простору и на совјетским авионима.

Све идеолошке и политичке несугласице су остављене по страни, а пилоти добровољци су послати у ескадрилу независно од политичких ставова. Како је у својим мемоарима писао један од пилота те ескадриле Франсоа де Жофре, „Француска је хтела да буде тамо где се водила борба за слободу“. (François De Geoffre, Normandie Niemen: Souvenirs d’un pilote, Paris, 1958)

Овај пук је 28. новембра 1944. године добио високу оцену за успешно учешће у ослобађању Литваније и форсирање реке Неман, после чега је постао познат као Нормандијско-немански ловачки пук.

Француски пилоти су „ловили“ Немце и на небу и на земљи. Де Жофре се сећа како су они, наоружани гранатама, помагали совјетским војницима да постављају заседе заосталим немачким пешадијским јединицама које су се скривале по шумама Белорусије и Литваније.

Појавила се идеја да се формира још један совјетски пук француских пилота под називом „Париз“, пише Франсоа де Жофре. Међутим, због организационих потешкоћа тај план није реализован, тако да су нови пилоти и даље распоређивани у пук „Нормандија-Неман“.

Током свог постојања овај пук је однео победу у 273 ваздушне борбе и изгубио 46 пилота.

У јуну 1945. године ваздушни пук „Нормандија-Неман“ се вратио у отаџбину на 37 војних авиона „Јак-3“ које је Совјетски Савез поклонио новоформираном француском ратном ваздухопловству.

Да ли је Совјетски Савез користио немачке јединице за борбу против нациста? Сазнајте одговор овде.