Замислите човека који носи паковање тоалет папира у обичној полиетиленској кеси са рекламом неког страног производа, па још у фармеркама марке Montana и разнобојном хемијском која вири из џепа. Таква особа је у Совјетском Савезу изазивала завист на све стране.
Реч „дефицит“ је од 1950-их до 1980-их била једна од најфреквентнијих речи у СССР-у. На листи дефицитарних производа биле су скоро све намирнице, од качкаваља и кобасице до интимног рубља и квалитетног намештаја. Совјетска власт је сву своју енергију и све своје ресурсе усмерила на развој тешке и војне индустрије не обраћајући много пажње на свакодневне потребе својих грађана. У таквим околностима су километарски редови за куповину дефицитарног производа постали уобичајена појава, као и завист према срећницима који су имали оно што други немају. У наше време делује крајње апсурдно и сам списак онога што је тада изазивало свеопшту завист. Портал Russia Beyond је поразговарао са људима који су живели у том периоду о стварима и појавама које су тада доживљаване као „сан снова“.
Прва совјетска фабрика за производњу тоалет папира саграђена је 1969. године, али је морало проћи још много година док овај важан производ не постане доступан свим грађанима огромне земље.
Јелена се сећа: „Људи са јаким везама и пријатељи радника у продавницама намирница користили су грубу сиву хартију која је служила за паковање робе. И они су били у мањини! Ролне тоалет папира смо могли само да сањамо. Сећам се да је у реду за тоалет папир стајало и по стотину људи.
Постојао је чак и лимит: један човек је могао у једном наврату купити највише 10 ролни.
Срећници којима је пошло за руком да купе тоалет папир низали су ролне на конопац и носили их на себи као трофеј, као некакву ’огрлицу’ да им сви завиде“.
Олег се сећа: „Још почетком 1980-их свако је желео да има полиетиленску кесу са рекламом аутомобила или обичним натписом на страном језику. Људи су чували те кесе. Жене су их носиле уместо торбице, а ђаци уместо школске торбе.
У то време су се полиетиленске кесе производиле само у земљама Источног блока – Чехословачкој, Пољској, Југославији и Источној Немачкој, а у СССР су их доносили совјетски грађани којима се посрећило да посете поменуте земље.
Људи их чак нису ни паковали да се не оштети слика на кеси. Ако се кеса испрља прали су је и сушили“.
Обичне хемијске оловке биле су прави луксуз до 1960-х. Чак иако сте имали срећу да стекнете хемијску, био је велики проблем да нађете одговарајућу резервну мину.
Сергеј објашњава: „Совјетски ђаци су учили писана слова најпре помоћу пера које су умакали у мастило, затим помоћу пенкале са пуњењем мастила, а када су људи почели да доносе из иностранства хемијске то је био најбољи поклон који је ђак могао замислити!
Али одмах би настао нови проблем – где набавити мину за хемијску? Појавили су се мајстори који су умели да напуне мастилом оригиналну мину. Тако је никла читава једна професија. Током 1960-их и 1970-х су постојала чак специјална места на којима су пружане такве услуге“.
Било је тешко офарбати косу. До средине 1980-их у продавницама су постојале само две природне врсте боје за косу. Једно је била тамна „басма“, а друго риђа „кана“.
Жена која је хтела да се офарба као плавуша могла је то учинити чајем камилице, или водоник-пероксидом (хидрогеном) што је било доста ризично јер оштећује косу, и после тога је потребно много времена да се та оштећења санирају.
Ирина се сећа: „Било је и варварског сналажења. На пример, у шампон је додавано црно мастило. Тако су девојке добијале косу црну попут гаврана, а старим, већ проседим женама коса је тако постајала љубичаста“.
Сојетски грађани су поносно сматрали себе најначитанијом нацијом. Са друге стране, многе књижаре у СССР-у до 1980-х су биле скоро потпуно празне. Нису се могли набавити чак ни руски класици, тако да су људи већином били принуђени да користе библиотеке.
Да апсурд буде већи, руски и светски класици на руском језику лако су се могли набавити у земљама Источног блока, јер се совјетско руководство првенствено посветило промовисању руског језика у иностранству.
Михаил прича: „Сећам се да је још почетком 1980-их мама доносила из иностранства на десетине килограма књига. Биле су то бајке за децу, детективске приче Агате Кристи и Артура Конана Дојла, и романи Александра Диме и Емила Золе. Тако су стваране кућне библиотеке којима су се људи поносили. У совјетским књижарама тога доба продавале су се само патриотске књиге о Другом светском рату и фантазије о препороду аграрног сектора“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
