1. Историја руске гарде, тј. елитних јединица руске војске, може се пратити од Петра Великог, оснивача Руске империје почетком 18. века. Прича о руским гардистима почиње још од војних јединица које је основао млади Петар. Били су то Семјоновски и Преображенски пук. Русија није имала одговарајуће војне школе, тако да су ове гардијске јединице постале својеврсна школска установа руске армије.
2. „Играње рата“ је завршено 1700. године када су поменута два пука показала пример јунаштва у бици против Швеђана. Битка код Нарве је изгубљена, али је одлучност ових пукова омогућила целој армији да се повуче. Петар I је 1706. године лично постао пуковник Преображенског пука и носио је униформу ове јединице.
3. Петар је повећао плату гардистима и наредио је да њихове чарапе не буду зелене него црвене боје. Тако је истакнута чињеница да су се они борили у крви до колена. Император је лично пратио процес припреме нових војника за елитне јединице и често је сам одобравао сваког појединачног кандидата.
4. Касније је број гардијских пукова повећан. Поред тога, у 18. веку они су постали утицајна политичка сила, будући да су гардисти углавном били представници племства и често су били у тесној вези са царским двором. Многи руски владари су дошли на престо захваљујући подршци гардиста. Једна од њих је и Катарина II, најпознатија руска императорка. Гардисти су се увек одликовали висином и снагом, а за време Катаринине владавине посебно је прописано да припадници гарде не могу бити нижи од 182,5 цм (просечна висина војника је тада била око 160 цм).
5. Почетком 19. века гарда је поново добила своју уобичајену улогу, а њени припадници су се истакли у неколико ратова Наполеоновог периода. То је био случај са гардијским одредима у Бородинској бици код Москве, а затим у „Бици народа“ у Лајпцигу. Руски император Александар I је 1814, после победе над Наполеоном, свечано умарширао у Париз у пратњи руских гардиста.
6. Почетком 20. века гарда је учествовала у Руско-јапанском рату, а касније у гушењу руске револуције 1905. У децембру 1905. цар Николај II је послао Семјоновски и Преображенски пук да угуше побуну у Москви. Поједини официри су одбили да приме орден презирући улогу полицајаца и због тога су избачени из пука, а на њихово место су доведени официри из јединица обичне армије.
7. Гардисти су учествовали у Првом светском рату, посебно у борбама у Источној Пруској 1914. године и опсади Ковеља 1916. У овој другој акцији су имали доста губитака. Мајка цара Николаја II Марија Фјодоровна у свом дневнику са жалошћу помиње „непотребне губитке гарде“. Постоје мишљења да су велики губици у елитним јединицама током Првог светског рата пољуљали гарду као једну од најважнијих сила које су подржавале царски престо, и да је то допринело каснијем укидању монархије.
Архивска фотографија
8. После Револуције 1917. и свргавања цара Николаја II бољшевици су покушали да формирају сопствену гарду. Били су то Красногардејци. Те јединице су се састојале углавном од радника. С обзиром да се радило о војној формацији једне партије постојали су проблеми са набавком оружја. Због тога су, по речима историчара, „многи радници куповали револвере, пушке, па чак и митраљезе од војника регуларне армије“. У октобру 1917. те јединице су биле довољно добро наоружане да могу одиграти кључну улогу у бољшевичкој побуни и слому трупа Привремене владе. Ти пукови су касније постали део Црвене армије.
Sputnik
9. До правог препорода гарде дошло је тек 1941. године за време Другог светског рата. Те године у септембру четири дивизије су проглашене за гардијске после првог успешног контранапада на нацистичке трупе. Отприлике у исто време руска армија је добила ново оружје – ракетне системе „Каћуша“. Оне су званично назване „гардијски бацачи ракета“ да би се истакла њихова ефикасност. Пред крај рата су читаве армије добиле епитет „гардијски“ у свом називу.
Руска државна архива
10. У савременој Русији многе војне јединице припадају гарди. На пример, све десантне падобранске јединице су део ових елитних војних трупа. Гардисти су учествовали у свим конфликтима у које је Русија била увучена током последњих година. Једна од најупечатљивијих епизода у новијој историји гарде догодила се у фебруару 2000. године када су у Чеченији знатно бројнији побуњеници опколили чету гардиста из десантних падобранских трупа. Живот су изгубила 84 од укупно 99 војника, али чета није напустила свој положај.
Иља Питалев / Sputnik